НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Завршен је још један од скупова опште народне борбе против ненародног режима у Србији. Пази кад сам сигуран да део њих још увек на Гугл мапи тражи одговарајући излаз из београдске вреве ка својим вукојебинама, док се сасвим сигурно неколицина њих још увек врти у унутрашњој траци на Славији, која са слашћу гута све колективно слуђене пуне авантуристичког духа. Како бре ништа не кажеш за ћаци екипе које су онолико пута доводили у Београд у хордама? Шта да кажем... Они не користе Гугл мапу, јер их на те отужне скупове довозе аутопревозници и приносе као жртве овој олигархији. Мислим да је то нешто чему се не треба ругати, то је за жаљење. Знам да међу њима има и добровољаца, додуше, веома мали број. То се види у погледима који као да траже излаз из тунела — светло које би наговестило да је позитиван исход могућ. Али не за народ и државу, него за њих као приведене. Не знам како то овом делу „грађанске“ Србије није јасно. Разлика између ћаци некултуре и антићаци културе не постоји — како у ...

НАПОМЕНА: Само за оне који користе унутрашњу траку. Славија има посебну симболику за васцели студентски андерграунд покрет, како веле анонимне инсајдер персоне. Заиграна младост, а боме и старудија, позива све из унутрашњости, који знају где је Славија, да се сутра слију у њу и тотално је закрче. Ја бих поставио један услов за људе из унутрашњости: нема коришћења Гугл мапе. Не знам колико њих би нашло то култно кружно раскршће. А што се тиче симболике, нисам баш сигуран колико је то заиста добро место. Ево и зашто. Славија је за мене симбол загушења, ненормалне саобраћајне гужве и стреса за просечне и исподпросечне возаче. Она изгледа уморно и забринуто док посматра људе како се у својим крнтијама врте око ње, тражећи излаз. Из њеног острва шикља вода усред пустиње од бетона, фонтана жеља за окајавање урбанистичких грехова. Тај гејзир у средишту кружне вреве је покушај да се вештачким призором живота прикрију вишедеценијски пропусти људске врсте. Хммм... Славија је нерешива енигма за 9...

Док се део Србије креће једносмерном улицом ка Славији и 23. мају, други део пар дана касније планира још бесмисленији вишедневни камп на улицама наше престонице џумбуса. У таквој атмосфери мене неки читаоци сумњиче за ширење дефетизма и антиреволуционарног расположења. Лудило је одврнуто на максимум.  Наравно да ћу наставити са демонтирањем илузија заснованих на буци вувузела и дезинформацијама. А кад се инсталира преки суд, бићу спреман да одговарам за сваку написану реч, ако ме ухвате. А могу да ме ухвате, реално. После десетак дана поново се нађох на седници козачке скупштине у локалној биртији. Улази један тип усред заседања и вели: „Напали наше.” Један од истакнутијих представника локалних козака пита: „Где?” Овај одговара: „Код моста.” Та дубара да су неки дилбери покушали да скину транспарент ове набрекле власти ми је стигла преко неког портала, уредно и на време. Тако да ме вест није изненадила. Међутим... Тај весник бајате информације поручио је да ће се они, као новосадс...

НАПОМЕНА: Није пријатно али је очигледно потребно— како вели моја супруга. Стекао сам утисак, након прошле колумне, да само онај ко је журио на велику нужду није стао у ред да ме пљуцне због мог антиреволуционарног расположења. Ипак, не бих писао овај текст да од једне анонимне персоне нисам упитан: „Ко су људи који данас не подржавају студенте? Да ли су то уопште људи?” Овакви коментари одзвањаће још дуго као прдежи из чабра — до вечности и натраг.  Појам „млади” је веома широк и многи желе сопствене године да прошверцују преко те све мање видљиве границе. За мене су млади они који имају до тридесет година, рецимо. Међутим, то што је неко млад не значи аутоматски да треба да добије бланко подршку већине, какво је данас опште друштвено сматрање. Они од мене евентуално могу имати пуно разумевање, јер је њихово делање у складу са њиховим годинама. А њихов раскорак са реалношћу као саливен стоји њиховој незрелости и аполитичности. Може им се. Ја сам био исти пре двадесетак година, ако...

После неколико слободних тема, ето мене са још једном ангажованом колумном. Није да су ми недостајале политичке теме, јер мој живот свакако не чине ове глупости које нас окружују. Мада волим да се ругам људској површности, онако, из далека. Хтео или не хтео, зачас те увуку у машину. Довољно је само да сретнеш неког кога ниси дуго видео и да ти напуни главу питањима на која нико на свету не може да одговори. И што би рекао коџа Милош: „Ево мене, ето вас...” – довршите сами. Ко зна, наравно. Ко не зна, нека не дира ништа.  Како изгледа политичка сцена у Србији? Рекао бих да се није помакла много од претполитичке. Али томе није заслужан само наш балкански менталитет, како зли језици тврде. Томе добрано кумују ови западни сатрапи који муте Дунав од Шварцвалда ка овамо. Ту не мислим само на канализационе изливе и разне хемикалије, поштовани еколози од заната. Мислим првенствено на мутне радње препакивања политичких сцена у малим земљама попут наше. Кумовање владама и њиховим опонентима,...

"Ти живиш где звезде ткају саг од сребра..." Тако некако. Још од најранијег детињства гонила ме је потреба за даљинама. Вукла су ме непрегледна и недокучива пространства, све оно што не може да се објасни на прву. Кад год је требало да причам, ја сам ћутао, а тишину сам испуњавао мислима о безграничном простору. Увек сам некако осећао ту руку која ме води кроз неизвесност и чува од неизбежног. Сејао сам кораке и никада нисам знао где ћу нићи. То ми није било ни важно. Нова свитања су била тај вечити спас. "Негде сакривен твој је свет..." Јесте, али сам некако знао да ћу га наћи. Кад се крећеш простором између звезда и њихових светова, не осећаш да време тече. У њему потпуно нестаје осећај који нам толико смета — онај који ти стално намеће страх да негде нећеш стићи, да увек касниш. Идући по том међупростору, изгледало ми је као да имам бесконачно много времена тражећи свој свет. Пролазио сам покрај разних цветова, мирисних и нежних, али ниједан нисам убрао за себе. ...

Година 1990, још пар сати до истека августа месеца. Последњи дан у којем се време не рачуна у јединицама мере. Уопште не личи на дане који су му претходили. Јер, осећам да наилази нешто потпуно другачије. Нешто што ће са собом доносити све више одговорности и лагано ускраћивати оне несвесне слободе. Мој брат од тетке и ја се играмо у стану у којем сам становао са својим родитељима и сестром. Стан се налази изнад поште, у улици Маршала Тита, у Новом Кнежевцу. Он је млађи од мене годину дана и то лето је за њега било исто као и претходна. Сада знам — за њега је та година пред њим била као огромна планина, као вечност. Мајка ме је позвала и рекла да се спремимо полако, јер је прошло седам сати, да мало прошетамо и испратимо брата до куће. Послушасмо је и кроз пар минута већ смо били пред зградом. Кренули смо у шетњу ка Тиси. Крај августа више није ширио цветне ароме, али су нас зато пратили мириси смоле и суве покошене траве. На сваком кораку осећали смо ваздух који као да је полако затва...

Питао ме је један пријатељ: „Да ли ти недостаје Нови Кнежевац?“. Мој одговор је био не. Како сад то? Ти си био један од оних сеоских лола за које се никада не би могло ни помислити да ће напустити своје родно место и заувек отићи.  Чекај мало, пријатељу. За мене је Нови Кнежевац моје детињство, дечаштво. Нешто касније онај турбулентни период адолесценције и некаквог, да кажемо, момчења. Да, и мангупарија. Па каква је то адолесценција без мангупарија и пичвајза. Али паланка као паланка ми сада више не недостаје. Јер је и она остала иза мене, као и године које сам у њој провео. То ти је као и породична кућа. Без породице остају само голи зидови. Вероватно је то онај практични део мене који ми се чак и свиђа. Онај који се решава материјалне прошлости зарад лепих успомена. Не знам, можда је то неспремност да се суочим са голим зидовима прошлости. Могуће. Све ређе навраћам у свој родни крај, то чиним искључиво послом. Кад год се нађем у њему, покушавам погледом низ те улице да пронађем ...