НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Мада је август већ на измаку, многи политички и претполитички актери се у предстојећој предизборној кампањи понашају у духу наслова данашње колумне. Представници власти и спасиоци оног што се спасти може газе по Србији и обећавају све што треба, не би ли успели да си продуже мандат. Асфалт мирише где год прође владајући караван. Мада сам ја становишта да је њима мандат већ продужен, али о томе у некој од наредних предизборних колумни.  Ни тзв. студенти не седе скрштених руку. Напротив. Они су наставили да допуњавају списак лепих жеља и празних обећања за које се још увек не зна ко би требао да их испуњава. Јер имена код студентских  чудотвораца још увек нема, ако не рачунамо оне ветиране персоне којима је приступ фотељама осујећен дечјим ветом. Кога год поменеш, студенти му залепе вето насред чела. Нека, ако. Да се ја питам, свима бих преко уста залепио налепницу „Вето“. Себи првом. А списак обећања расте и код једних и код других. Власт баца паре из хеликоптера свом народу ко...

Прошли викенд се нађох са два друга из средње школе. Тачније, блокадерка из наслова знам још од обданишта, а ћацику од средње. И оно што одмах морам да кажем јесте да их обојицу изузетно поштујем. Ееее... Да су сви блокадери и ћацији као моја два друга, ми бисмо били друштво којем аман баш ништа не фали. И да. Веома ми је пријало њихово друштво, као и увек. Обојица одавно заслужују посебан текст. Али полако. Биће.  Време сусрета 16.08.2026. године, место Кањижа. И једна посластичарница која није платила рекламу, тако да се неће наћи у тексту. А одлична је. Њих двојица су дошли из наше мале паланке, удаљене свега 3 км од поменуте посластичарнице у Бачкој. Иначе, та паланка је моје родно место. Један и једини Нови Кнежевац. Жега под надстрешницом у башти посластичарнице. Нас тројица седимо као три дављеника којима из груди испумпавају воду које су се нагутали пливајући по животној пучини. Има ту доста различитих искустава, од оних исконских људских која ничу сама од себе до разних др...

Чврсто сам решио да за време свог боравка у Требињу затворим врата свим глупостима које са разних портала нападају наше мождане ћелије. Ал' не лези враже, једна вест је силином своје глупости успела да развали та врата и направи пометњу у мојој глави. Али само на трен. Нисам јој тамо посветио пажњу. Зато ћу сад.  Пленумски вето је тај који је међу револуционарно расположеним грађанством подигао доста прашине. Негде на крају те револуционарне памети налази се и одговор о бесмислу читаве теме о вету која се вртела неколико дана као покварена плоча. Али мало ко ће доћи до краја сопствене памети, од страха да не љосне са ивице исте и о реалност раздроћка сопствене илузије. Ко кога овде ветира? Ко то може да непостојећим покретом вршља по Србији и одређене појединце уздиже на пиједестал стручних и моралних громада? Мишљења сам да нечија рука води блокадерско неартикулисано стадо и дозвољава му да се над нашим главама игра политике. А тај исти другом руком држи разуларену власт и контрол...

Ново лето, стазе старе, Кренули смо преко Таре, Па пређосмо бистру Дрину, Загрлисмо Херцеговину. Даца и ја, клапа стара, У два гласа склад се ствара, Трагом мисли, снагом риме, Стигосмо у Требиње. А ту време ко да стоји, Векова се трен не боји, Камен мирише на суштину, То је темељ за истину. Све прођосмо ко и лани, Тај предео вазда мами, Мостови ко прича стара, Дах јутра са Леутара. На Црквини, Грачаница, Дучићева вечна кућа, Сви погледи са ње стану На Требиње ко на длану. А Требишњица, плави саг, Што вечности скрива траг, На том платну тегет боје Исписују се мисли моје. Прође лето... И шта сад? Вратисмо се у Нови Сад, А мени, кукавцу сињем, Оста поглед над Требињем. Наредна објава у четвртак 13.08.2026.