ТРЕБИЊЕ

-

Ново лето, стазе старе,
Кренули смо преко Таре,
Па пређосмо бистру Дрину,
Загрлисмо Херцеговину.

Даца и ја, клапа стара,
У два гласа склад се ствара,
Трагом мисли, снагом риме,
Стигосмо у Требиње.

А ту време ко да стоји,
Векова се трен не боји,
Камен мирише на суштину,
То је темељ за истину.

Све прођосмо ко и лани,
Тај предео вазда мами,
Мостови ко прича стара,
Дах јутра са Леутара.

На Црквини, Грачаница,
Дучићева вечна кућа,
Сви погледи са ње стану
На Требиње ко на длану.
А Требишњица, плави саг,
Што вечности скрива траг,
На том платну тегет боје
Исписују се мисли моје.

Прође лето... И шта сад?
Вратисмо се у Нови Сад,
А мени, кукавцу сињем,
Оста поглед над Требињем.

Наредна објава у четвртак 13.08.2026.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

НЕ ДА ЦАРИГРАД

-
Слика
Данашњу колумну почећу наставком дијалога из прошлог текста између коџе Милоша и Димитрија Давидовића:  Коџа: „Устав, је ли? Сретењска конституција коју си сам уредио и сад цео свет виче на нас због тога.“ Димитрије: „То је народ тражио и добио.“ Коџа: „Ма добиће к...ц.“ МУК У ПРОСТОРИЈИ Коџа: „Не да Цариград. Е што сте будале. Па да нисте печатили то у новинама, нико ништа не би знао. А сад курири лете на све стране, носе новине и људи прво што виде — виде конституцију. Онај руски посланик каже да ми правимо неку француско-швајцарску администрацију.“ Димитрије: „То је најбоља администрација у данашњем свету и Новине сербске ће се борити за њу.“ Коџа: „Ма неће! Неће доносити вести из моје породице, неће доносити указе и неће бити вести из Србије.“ Димитрије: „Али...“ Коџа: „Доста! Одмах предај уредништво професору Димитрију Исаиловићу. Он зна да смо ми држава нова, неуређена и слаба, и да се о нама само слабо ваља писати.“ Димитрије: „Ма не може...“ Коџа: „Ма сместа, бре!!!“ Ако ум...
Прочитајте цео текст »

РАСПАКИВАЊЕ

-
Слика
Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...
Прочитајте цео текст »

КРОЗ ДРАГИ КАМЕН

-
Слика
"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала. Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут." Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то. Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.  Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу. Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта. Камен ...
Прочитајте цео текст »