ТРИ ПЕСМЕ
Колумна за колумном, прича за причом, нанизах сто објава од августа прошле године до данас. Не подносим јубилеје, али је невероватно како се потрефило да округао број дође на ред два дана пре мог изненадног годишњег одмора и пута у Требиње. Као да сам затворио круг, вратио се на почетак блога и свој први текст „Кроз драги камен“. Тако то углавном иде, ми радимо, а неко други уређује све остало. Слаже у нашим животима оно што ми не знамо где бисмо сместили и очигледно добро зна шта ради.
Упркос свему одлучио сам да пишем и то онако како најбоље знам. Слободно. Без икаквих утицаја, лишен лажних и прозирних ауторитета којима се већина до земљице клања. Да… Кад одбациш ауторитете, почињеш да мериш сваки свој став и сваку изговорену реч, јер одатле негде почиње и одговорност.
Ако своју перцепцију ставиш у други план, наслониш се на ставове других, то је приступање квазиинтелектуалним круговима који бришу нашу посебност, а од нас узимају само празну љуштуру. Чак и ако их не разумеш, ти некако верујеш да они знају шта говоре. Сигуран сам да врло често не знају шта брбљају и да ни сами нису свесни сопствене одговорности за изговорену реч. Показало се то онолико пута.
Не мислим да сам у праву за све што сам написао. Напротив. То су само рефлексије и одсјаји неких залуталих мисли које су се неким чудом осликале на папиру. Али у томе се и огледа слобода. У лутању, трагању, грешкама, лошим потезима… Не треба људе због тога разапињати. Е видиш, ја сам у коментарима осуђиван управо од стране оних који се залажу за једнакост. Детектован сам као опасност њиховој борби за слободу. Јер они су промотери те слободе и нико други не сме да је поима на другачији начин од њих. Слобода је оно што ти они сервирају и тачка.
А ја? О мени ни речи до сада. Не бих се сложио. Између редова се доста тога могло прочитати, као и из песме „Живот и ја“.
Е па укратко. Нисам баш био за пример ни као ђак, ни као студент — нисам се уклапао у те образовно-васпитне калупе. Да… нисам био златни дечко. Упркос томе, данас покушавам да пронађем смисао у свему што радим. Не пристајем на површност — она је многима савезник у отаљавању обавеза и одгуривању питања од себе. Волим да самог себе приупитам доста тога. Понекад и успем да пронађем одговор, макар делимичан. То радим јер сам свестан да изостанак одговора на сопствена питања не представља пораз, већ наставак трагања ка себи.
Оно што ме испуњава јесу исцрпни разговори на бројне теме. Што је за неке лупетање, за мене је комуникација. Веровали или не, са својом супругом причам највише. У питању су сати на недељном нивоу, после петнаест година заједничког живота.
Питао ме један друг пре пар година: „О чему ви имате толико да причате? Ја са својом женом немам никаквих тема. Свако има своје друштво, а наш разговор се своди на прерасподелу дневних обавеза. Свака ти част, али ја са својом женом причам десет минута на недељном нивоу, ако баш не успемо да се мимоиђемо у ходнику између обавеза и слободног времена.“
Нисам знао шта да кажем другу јер нисам могао да изговорим да је то за мене страшно. Немати потребу за разговором са својим животним сапутником за мене није откровење, али је ужасна појава која је оковала многе парове. Кажу да људи немају времена за себе и да нас је сурови капитализам удаљио једне од других. Не верујем ја у то. Капитализам на томе ради ревносно и када смо моја супруга и ја у питању. Њој мења смене, загорчава нам личне планове и намеће неке своје приоритете. Али ми смо решили да га игноришемо и оно мало времена које нам остави усмеримо једно ка другом. Јер нисмо ми рођени једно за друго, ми смо рођени да радимо на томе да једно друго разумемо.
Пре пар дана смо причали и ја је питам: „Како би ме описала у само једној речи?“ Њен одговор је био: „Зајебан.“ Иначе, она готово никада не псује, што се за мене никако не може рећи. Мада то и није нека псовка, више је карактерна црта моје личности.
Онда сам је замолио да уђе мало дубље у тему и да покуша мало детаљније да ми објасни мене.
Тада је наставила: „Прихваташ разлике ако ти се разјасне. Поштујеш свакога ко другачије мисли ако ти то аргументовано објасни, без етикетирања. У последњих десетак година си доста напредовао, више ниси искључив. Једино што не подносиш јесте да те неко етикетира и доноси закључке о теби без икаквих објашњења. Е, онда си зајебан. Рекли су ти да си Вучићев. И сад ти демотираш илузије људи око себе, а и доста шире, и нећеш одустати док се не испостави да су погрешили. Фактички доказујеш да блокадери више раде за Вучића од активиста СНС-а. Али они то не могу да схвате.“
Па ок, рекох јој. А да ли ти мислиш да сам у праву?
Не знам шта бих ти рекла. У доброј мери мислим да јеси, мада си се ухватио вражјег посла. Како је Вуку Караџићу рекао отац када овај није био у стању да послуша његов очински савет: „Нити глувом шаптат, нити луда свјетоват.“ Ето. Али лепо је то што не одустајеш. Знам те ја, ти нећеш никада одустати. Чак и кад се уплашиш, ти постајеш још упорнији, ваљда волиш да пркосиш и сопственом страху.
Све је у праву, помислих, а и како неће бити кад делимо сваки тренутак на равне части. Покушавамо да равноправно учествујемо у расподели наших живота и расејавамо их по нашем делу оранице, која се редовно обрађује. Течемо заједно ка сваком новом ушћу, не осврћући се за ехом својих корака. Само напред — и то ће једном проћи — говоримо једно другом.
Ништа лакше.
„Ла Бохеме“ — верзија Драгана Стојнића,
„Презир“ — Рибља Чорба,
„Слоw мотион“ — Ђорђе Балашевић.
Прва даје одговар на мој однос према прошлости, младости, родном крају. Апсолутно сам помирен са тим ко сам, шта сам, одакле сам, где сам доспео и колико имам година. Не желим да вратим време јер ми оно без нас онаквих ништа не би значило, желим само да га се сећам. Мој живот је мој атеље.
„Тако смо лепо живели…“
Друга одговара на то како поимам данашњи свет и колико је све постало провидно. Не мрзим никога, али осећај презира је доминантан када причам о односу моћних земаља према нама. Наду у боље сутра ми јесу угасили, али жељу да очувам сопство никако. Мој живот се не своди на пристанке и компромисе, одавно нисам неми пружалац подршки. Свестан сам ко нама влада, али упркос томе и даље живим са осмехом и оптимизмом који је усмерен на мале ствари и људе око мене, а према политичким фуњарама упућујем презир, јер:
„Презир почиње када све схватиш…“
Трећа песма одговара колико не желим да будем статиста у туђем филму, увек тежим да сам режирам сопствени живот. Савете углавном не прихватам, јер претежно стижу од оних који само желе да се мешају у туђе послове, а немају капацитета да сагледају ширу слику. Радим по свом, зато ме многи и држе подаље од себе. Да им не кварим игру на срећу.
„Ал' ја бих да проживим на свој начин…“
Ето. Ако вас не буде мрзело, можете послушати све три песме, по написаном редоследу, али лагано, стих по стих, и на тај начин разумети сваку моју изнедрену мисао, емотивну или политички ангажовану. Ако немате стрпљења, немојте их дирати, молим вас, јер се оне не слушају напола. То су кратки филмови који остављају вечни траг на души. Те три песме су, између осталог, један од стубова мојих ставова и мог бића уопште.
Нема ту велике тајне, решио сам да сам режирам свој живот.
Сценарио ми није пресудан јер ја одређујем жанр.
Свака туга и чемер зачас призову нову срећу.
Нека игра комедија.
Дацо, ајмо у Требиње.
Видимо се за три недеље.
Поздрав свима!
Наредна објава у уторак 04.08.2026.
Коментари
Постави коментар