НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

„Народ који има овакву омладину не треба да брине за своју будућност.“ Броз Јосип. Нисам баш сигуран. Иначе, Маршал је ову реченицу изговорио на Дан младости 1979. године, када је последњи пут примио штафету. Та оптимистична реченица требало је да одзвања у ушима свих народа и народности и да некако спречи оно што је уследило 1991. године. Шта би са том омладином? Па, ништа. Није се питала за оно што је требало да уследи десетак година касније. Као што се ни данашња омладина не пита ич.  А средовечни? Ех, средовечни су подетињили скроз. Они највише верују у бајке. Познато ми је да већина света мисли да активно учествује у политичким збивањима. Тако и ово наше парче света скупља видовданске и све друге ловорике. Пребројавају се и сами себи пумпају цифре како би евентуално подигли добрано срозани морал и борбену готовост. Опште лудило... као да се било шта може решити танспарентима и мегафонима. Прошли викенд су одржана два, само наизглед, тотално различита скупа. Власт је привела не...

Данашњу колумну почећу наставком дијалога из прошлог текста између коџе Милоша и Димитрија Давидовића:  Коџа: „Устав, је ли? Сретењска конституција коју си сам уредио и сад цео свет виче на нас због тога.“ Димитрије: „То је народ тражио и добио.“ Коџа: „Ма добиће к...ц.“ МУК У ПРОСТОРИЈИ Коџа: „Не да Цариград. Е што сте будале. Па да нисте печатили то у новинама, нико ништа не би знао. А сад курири лете на све стране, носе новине и људи прво што виде — виде конституцију. Онај руски посланик каже да ми правимо неку француско-швајцарску администрацију.“ Димитрије: „То је најбоља администрација у данашњем свету и Новине сербске ће се борити за њу.“ Коџа: „Ма неће! Неће доносити вести из моје породице, неће доносити указе и неће бити вести из Србије.“ Димитрије: „Али...“ Коџа: „Доста! Одмах предај уредништво професору Димитрију Исаиловићу. Он зна да смо ми држава нова, неуређена и слаба, и да се о нама само слабо ваља писати.“ Димитрије: „Ма не може...“ Коџа: „Ма сместа, бре!!!“ Ако ум...

Улази супруга у собу и изговара: „Протест је на кружном код кеја, мораћемо преко Моста слободе.“ Нисам баш најбоље чуо, па је замолих да понови. Она уз повишен тон изговара: „Протест, Владимире, протест.“ А ја на то: „Што ме преплаши, сунце ти блесаво, а ја мислио нешто озбиљно. Па шта! Кад год неко прдне у Србији, мене зову да гушим буну. То ови у Крагујевцу нека среде. Зашто их плаћам!“ Наравно да је из прве препознала реплике коџе Милоша из ТВ серије Вук Караџић, па се није наљутила, већ се обоје добрано исмејасмо.  Да, прошле суботе одржана је још једна парада лепих жеља и пустих снова и то у турбо-кружном току у Новом Саду. Порука са скупа је била јасна: кад студенти победе, све креће из почетка. Надам се да неће мењати и распоред годишњих доба. Лустрација је, по мени, сасвим довољна, чак и ако ништа друго не ураде — и превише. „Ти се само спрдаш на рачун студената у блокади, хајде мало распали по Вучићу и крезубој Србији“, вели један друг чији је ум под суспензијом од када га...

Пре неки дан је једна персона драматис, преко средстава јавног полуинформисања, јавности подастрла тезу да поштени полицајци ревносно скупљају доказе и чекају повољан тренутак да их предају надлежнима како би их ови процесуирали. Тај тренутак је, претпостављам, повољна политичка ситуација, дакле промена власти. Не знам колико је то реалност, а колико само влажан сан појединих драматичара, али знам да тако нешто није препоручљиво ако желимо да изградимо јаке и независне институције. Питао сам једног пријатеља и колегу шта би он урадио са полицајцима и осталима у јавном сектору, који тренутно врло ревносно не раде свој посао због страха од губитка истог, али и због недостатка храбрости. Кратко и јасно ми је одговорио: „Свима отказ кад дође до промене власти. Они који нису свој посао смели да раде под СНС-ом неће смети ни после промена. Ако хоћемо јаке институције, у њима треба да раде они који се не плаше владајуће касте.“ Невероватно колико нам се ставови поклапају. Мада, ја их ипак не ...

Читам неке од независних портала и питам се где нестадоше ти силни новинари? Удавише се у причи о сопственој објективности. Текстови су им толико плитки да мало који досеже и до чланака, али они и даље неумољиво попуњавају ступце експлицитном празнином. Како зашто. Зато што то још увек има ко да чита. Њихови читаоци су нашпановани по тачно утврђеним наративима. То су наративи о вечитој, никад довршеној борби за слободу, демократију, слободне институције... И тако они крчкају боранију из мог прошлонедељног текста „Тешко нама“ између два подужа годишња одмора. Онај ко много ради мора добрано и да одмори. Једино не знам да ли и диктатура иде на одмор кад и они. Нисам баш сигуран, диктатура не воли да се брчка у топлим морима. Она ради 24/7, 365 дана у години.  Елитизам је моје средње име, ја сам неко ко са висине посматра догађаје са кружних токова и раскрсница диљем наше земљице. Један читалац ми је пре пар дана поручио да би боље било да се нисам ни родио. Нешто му није било потаман...

Поједини читаоци, очигледно заробљени у својим заумностима, послали су ми коментар да је јасно где сам сврстан, те да ми је назив блога само фасада. Заиста је веома тешко сакрити од људи своје стварне намере. Е сад, једни сматрају да су моје намере да обесмислим студенски покрет у настајању, а други да својом наводном незаинтересованошћу спустим борбену готовост СНС-оваца. На сву срећу, то је и даље мања група читалаца, али довољно гласна. Међутим... Постоји ту један проблем за оне који ми лепе етикете. На мојој страни је од пре пар дана и пленум студената у блокади. Они су се од бесрамних испада бројних примитиваца, који су осули паљбу на људе који су дошли у Храм Светог Саве да се поклоне Појасу Пресвете Богородице, оградили саопштењем у којем су јасно навели да су за њих сви једнаки, те да се различитости не доживљавају као претња, већ као богатство. Такође су истакли да нас нико не може делити на ове и оне. Дакле — престаните, зваћу пленум. Сходно наводима студената у блокади, више...

Ко није испратио — прошле недеље је одржано републичко такмичење у пљувању у даљ, а поводом, веровали или не, Појаса Пресвете Богородице који је из манастира Ватопед стигао у Београд. Томе је требало уприличити одговарајућу духовну атмосферу у читавом друштву, како међу верницима, тако и међу атеистима. Показати себи и другима да смо спремни на прихватање разлика и повезивање, били вера или невера. Међутим, друштвене мреже су и овога пута биле поприште вештачки сукобљених страна, које не знају тачно где им је глава, па дупету није баш најјасније у ком правцу треба да упути памет. Некако је у први план избио примитивизам, и то тамо где му баш није место. Као што је, верујем, већини познато, Појас Пресвете Богородице био је од 20. маја у Београду и, према доступним подацима, за око две недеље поклонило му се више од 1.000.000 грађана наше земље. Ал’, не лези враже, ни овога пута овако велики догађај није могао да прође без сијасет дубара од разних персона, анонимних или нешто мање аноним...

НАПОМЕНА: Културно-образовни програм. „Ај мене мајка једну има, па има...”, заурлавала је једна хистерична певаљка на опште одушевљење гостију из полудивљег локала, који је отворен на свега 7–8 метара од прозора моје спаваће собе, заиста не знам како. На тај стих у јарости изрекох: „Хвала Богу да вас нема две, и ово је мајци превише.” Супруга се насмејала на мој коментар и додала: „Како могу да је слушају? Заиста урла, ово се другачије не може назвати.” Лепо је када живиш са неким ко може да ти доврши мисли.  То је наша елита. Када се нека екипа окупи око стола, прво ангажује гологузу певаљку, која у недостатку гласовних могућности гледа да се на други начин допадне својим конзументима, те у ту сврху истиче оку видљиве атрибуте. Можда не уме да пева, али је зато распродата по два месеца унапред. Ангажована је под сваком шатром и јако је тешко доћи до слободног термина у њеном роковнику. Али елита је стрпљива да дође на ред. Имам утисак да нас, између осталог, и ти лоши турбофолк гл...

Како си могао? Спрдаш се са младошћу Србије. Ако неко њаче, онда си то ти. Ето, то вам је скраћена верзија реакције пренеражене персоне, која је само једна у мору оних који ништа друго и не раде, само се ишчуђавају јавним иступима других. То су они који ван хора не наступају, соло им је строго забрањен. Сви морају да звуче као један и ако нико није нестао. Неки су такође лишени осећаја за хумор, сатиру, иронију, и смеју се само на сахранама док их неко не опомене да је то непримерено. Наведено жанровски већ прелази у трагедију. Не видим никакав проблем са термином „њаче“ који је употребљен искључиво у метафоричком смислу. Међутим, нисам сигуран колико њих би одбило наредбу неког мегафонџије да њачу из свег гласа, као вид хомогенизовања индивидуалне свести. Тиме се шаље јасна порука: „Постојим али сам тренутно на протестним подешавањима“. Колико знам, на хиљаде људи симулирају лајање пса, алудирајући тиме на иницијале оца нације: АВ, АВ, АВ... Не видим у чему је разлика ако се промене н...