ИСТА ОБЈЕКТИВНОСТ — ДРУГО ПАКОВАЊЕ

Читам неке од независних портала и питам се где нестадоше ти силни новинари? Удавише се у причи о сопственој објективности. Текстови су им толико плитки да мало који досеже и до чланака, али они и даље неумољиво попуњавају ступце експлицитном празнином. Како зашто. Зато што то још увек има ко да чита. Њихови читаоци су нашпановани по тачно утврђеним наративима. То су наративи о вечитој, никад довршеној борби за слободу, демократију, слободне институције... И тако они крчкају боранију из мог прошлонедељног текста „Тешко нама“ између два подужа годишња одмора.
Онај ко много ради мора добрано и да одмори. Једино не знам да ли и диктатура иде на одмор кад и они. Нисам баш сигуран, диктатура не воли да се брчка у топлим морима. Она ради 24/7, 365 дана у години. 

Елитизам је моје средње име, ја сам неко ко са висине посматра догађаје са кружних токова и раскрсница диљем наше земљице. Један читалац ми је пре пар дана поручио да би боље било да се нисам ни родио. Нешто му није било потаман па је распалио по мени. Шта да радим, читаоче? Моје рођење није било ствар мог избора. Ја никада на такав начин не поимам реалност. Не осврћем се на ствари које су за мном и на које не могу да утичем. Држим се оне: „Родило се, ваља га љуљати.“

Ти си фрустриран, било је и тога у коментарима. Јесам, велим, али ја своје фрустрације стављам у излог па ко хоће узме, ко не — тера даље. Не би ми пало на памет да легнем насред раскрснице и да тако лежим док сви не прочитају барем један пасус моје најновије колумне. А ко одбије, залепим му етикету насред чела „комуњара у покушају“.

Зашто да не?

А шта ако сам ја убеђен да би моји текстови помогли овима што цупкају уз песму коју иначе не подносе и упорно марширају ка провалији? Њихов начин испољавања сопственог незадовољства, који траје више од годину дана, другима директно ускаче у животе, тврдим још више од ове бахате власти. Како веровати онима који данас блокирају раскрснице у ритму сулудих идеја да ти исти сутра неће све ово против чега се данас боре сматрати нашом реалношћу? Да, да. А шта ја да радим док они то коначно не схвате? Можда да ипак легнем на раскрсницу код Футошке.

Кад хоћеш да осигураш статус кво, ти само окупиш људе око неке антиполитике, негујеш идеју безлидерства и култ жртве која се, наиме, мора поднети зарад општег добра. Онда нађеш пар ћурака и ћурана који ће реализовати оно што никоме ко иоле мисли својом главом не би пало на памет. Ако добровољних жртава нема, некоме наместиш, и онда од тога направиш добру причу у мејнстрим медијима. Знам да боли, али зашто теби није пало на памет да будеш жртва? Размисли. Ја ћу ти рећи: зато што немаш болесних политичких амбиција, већ гледаш своја посла као и већина нас. А те исте жртве овог режима ће нам једном свима доћи главе, као и сам режим.

Зато нема новинара, има само навијача. Част изузецима, али они нису ни читани ни слушани. Мејнстрим плоча врти једне исте приче и има своју А и Б страну. Обе су мање-више исте, разликују се само по количини експлицитности садржаја или његове упакованости. Поставља се питање колико такви медији служе информисању, а колико заправо само одржавању вештачки сукобљених страна које се у својој бити не разликују.

Оно што ми је посебно занимљиво јесте да се највише верује појединим бившим новинарима јавног сервиса — онима који су ћутали годинама, па и деценијама.
Они нам отварају очи са разних медија и покушавају да нам допричају оно што ми својим очима не можемо да видимо.

Још мало па ће тотални мрак.

Али не брини.

Све ће и даље остати непромењено.

Иста објективност, друго паковање. 

Наредна објава у петак 19.06.2026.

Претходни Почетна Наредни

Пратите ме на Facebook-у Пратите ме на Instagram-у