КРОЗ ДРАГИ КАМЕН

"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала.
Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут."

Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то.
Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.

 Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу.

Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта.

Камен је чудотворан. Лековит. Поносан. Осликава горштачки менталитет који одолева вековним изазовима – као лични печат сваког Требињца, као усуд… или путоказ. То камење је мозаик – заокружена слика. Али не и прича. Она се наставља. Јер, камен је памти… и преноси даље. Из прошлих векова се улива у нове – и наставља да тече к’о планински поток.

Ту је и Требишњица – огледало Требиња. У њој се види цео град… све што је било, али и оно што ће бити. Као линија живота на длану. Она указује на одлучност карактера сваког Требињца. Проноси вести о разним светковинама – од Билеће до Дубровника. Хладна као Леутар… бистра као ум. Крај Требиња пролази, поносна – делећи га на два неодвојива дела: прошлост и будућност.

Требињци своју причу чувају… и несебично деле са онима који су спремни да је чују. Многи од њих ту причу испричају – без изговорене речи. Ћуте, а очи им говоре. Јер, не може баш све да се исприча – неке ствари се јасније виде у очима. И када су весели – осети се терет прошлих времена. То је судбина која прати свакога ко се тамо роди… али и блаженство. Јер, векова терет чини те јачим… а историја поносним. То је тај мозаик.

А све се то јасно види – са брда Црквина. На њему је Херцеговачка Грачаница – вечно место Јована Дучића. Са њега он мотри на цео град: на реку, мостове, цркве, платане, људе… Да, на људе. Духовна повезаност људи са својим Јованом Дучићем – осети се на сваком кораку. Како на њих Дучић мотри са Црквине – тако и они погледом одвраћају. Готово да нема Требињца који поглед не усмери ка Грачаници – ка Дучићу – кад год му се погледу очисти пут. И Дучић то цени – да… то се осети. Блаженство у Херцеговачкој Грачаници и на платоу испред цркве – рађа управо та духовна веза. И мој поглед је, чини ми се, још увек тамо… Можда баш на Арсланагића мосту.

 

То је мост који прича неколико векова. Повезује времена, културе, људе. Његове обале нису подељене – оне чине два дела исте слике, као диптих. Мост је копча која их повезује… Мост је смисао њиховог постојања.

Управо смо се вратили у Нови Сад. Пријатељи ме питају: "Па, како је било у Требињу?"
"Е, па… није било. Још увек је. Мој поглед је остао над Требињем" – одговарам одлучно и настављам: "Нисам се вратио… Још осетим мирис свеже млевене кафе у улици Милоша Црњанског.
Пустите ме да будан сањам свој драги камен…"