КАЛУП

Опште-друштвено прихваћени оквир понашања.
Не дира оног ко га не поштује — само га суптилно изопшти из социјалне заједнице, као шкарт у расход.
Антагонизује непослушне — за наук поколењима.

Калупа има много.
Они су свуда око нас. Обликовани по стандарду већине, ваљда у сврху унификације човечанства.
Подсећа на воденични камен — „пажљиво“ бди над слободом ума. Ваљда нас чува од сопственог мишљења.
Често их касно уоче... Последице закаснеле „дијагнозе“ могу бити кобне.
„За више информација обратите се лекару или uncle ChatGPT-jу.“
Насумично ћу, по пасусима, кренути кроз калупе које сам уочио и напустио на време...
Изгледа — без већих последица.

 

Од — дабоме — „научи — положи — заврши — запосли се — ожени се — породи се“.
Жена, наравно.
А мушкарци? Ех, па, ако си прави мушкарац, знаш шта ти ваља чинити док ти жена не затрудни.
Ok — и шта онда? Ништа.
Ту се затвара зачарани круг.
Испунио си очекивања других.
Свио си гнездо.
То ти је „породица“.
Ма да, то је више оквир породице — рам.
А где је „слика“?
Ма дај, кога то занима?
Суштина је, хтели ми то или не — категорија гњавежа.
Ти се држиш форме.
Ко још гледа слике?
Твој оквир је супер, баш добро изгледа.
Јел’ да ти је лепо?

Сигурно и ти имаш очекивања од своје деце?
Све у духу "породичне традиције".
Чврст је то калуп.
Ђаво га однео...

Породица је само почетни калуп.
У њој те уче да пристанеш, да не питаш много, посебно оно што те не питају — да се уклопиш.
А онда долазе шири — друштвени калупи.
Они уводе поделе и намећу обавезе да заузмеш страну... да не таласаш...
Они су само проклети наставак онога што си већ усвојио, слушаћи досадне и увек исте савете старијих.

Па онда — „Звезда vs Партизан, четници vs партизани, Обреновићи vs Карађорђевићи, СНС vs блокаде“...
Неке су од наметнутих подела код нас.
Ако ниси опредељен бар по једном од ових питања — као да не постојиш.
Не можеш по свом.
Свака подела служи да направи две вештачки супротстављене целине — као базене у којима се плива од ивице до ивице.
Јасно уоквирена слобода.
Сви су на оку.
Тако се лакше обезбеђује контрола друштвено-политичких процеса.
Ето.

А шта са онима који „читају те методе“?
Као што сам ја, рецимо.
Сам косим.
Сам воду носим.
Немам чланску карту садашње ни будуће владајуће странке.
Не идем по славама, свадбама, рођенданима.
Против власти сам — а не идем на блокаде.
Појављујем се само пред малим бројем људи.
Дакле, терам по свом.
Осуђен на основу признања.
Друштво је немилосрдно.
Тужи те и суди.
Помирен са тим.
Очи у очи са самим собом — али нисам усамљен.
Дишем дубоко у правцу слободе.

Ех, да, мени је баш лепо.
Али опет ме нешто жуља.
Ма шта је сад ово, ког ђавола:

Опет калуп... И гле чуда — нашао се у овом тексту.
Толико о мојој слободи.