"НОЛЕ ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА"

Медијски спинови — јачи од тениских

У току овогодишњег Вимблдона, сви „независни“ медији — како писани и електронски, тако и они који нам се обраћају преко телевизора — утркивали су се да објаве изјаву са конференције за медије Новака Ђоковића. Такође, утркивање је ишло и у правцу објављивања снимака Новаковог перформанса, којим симулира „ручно пумпање“, које симболизује његову подршку студентима.
Ко није обавештен (мада сумњам да таквих има) — Ноле је на овогодишњем Вимблдону почео да „пумпа“. Наш најбољи тенисер је, уместо својих оригиналних перформанса, увео нови „PR перформанс“ којим је пружио подршку младима у Србији. Та подршка је, по мени, и даље „општа“ — али опет нешто „одређенија“ него што је била у претходних пар месеци, од када трају студентске блокаде.

Добро се сећам да је постојала реклама за неку ТВ емисију на једној од „објективних телевизија“, у којој су месецима непрестано понављали реченицу: „Дабогда те подржао као Ноле студенте...“ Сад исти ти медији упорно понављају снимке перформерског „пумпања“ Новака Ђоковића — уз салве захвалности нашем највећем спортисти.
Такође, у неким медијима више је времена посвећено наведеном перформансу него анализи меча — и то у спортској рубрици.

Одавно сам приметио да је медијима политички став спортиста битнији од анализе утакмице. Штавише, став одређених медија о спортистима уско је повезан са њиховим политичким ставом и порукама. „Докле смо ми стигли?“

Ваља истаћи и да је Ноле, у својој првој подршци, коју је послао преко душтвених мрежа, навео да нам свима треба „разумевање“ и „поштовање“.
Питање за све: „Имамо ли ми разумевања и поштовања за Нолета?“

Парафразираћу један новински наслов, којим спортски стручњаци веле да најбољи на свету не може да не буде уз студенте. „Има ли пилота у авиону?“

Спорт star и PR баланс

Наклон, Новаче — теби као човеку и врхунском спортисти на свему што си до сада постигао у каријери. Твоји успеси биће репер свим будућим тенисерима — и генерално спортистима. Померио си границе тениса, и надам се да ћеш имати снаге и мотива за још неколико великих успеха. Поставио си нове стандарде, који ће бити предмет проучавања докле год тенис буде постојао.

Ово задоцнело „пумпање“ вероватно је резултат процене неких људи, који те саветују у вези јавних наступа.

Па добро — било је ту свега, Ноле, и ја ти лично ништа не замерам. Не тако давно била је посета Вучићу, одлазак код Вулина, Дачића, сусрета са Додиком, певања „Ој Косово, Косово“ — и још опортуних потеза, противречних скорашњем закаснелом „пумпању“.

Свестан сам ја да ти припадаш свима нама и да, пре свега као Србин, мораш да испуниш неке стандарде неопходне за несметано функционисање у нашој „обећаној земљи“. О томе, претпостављам, воде рачуна „PR менаџери“.

„Удовољити светини“ неугодна је работа. Како подржати једне, а не замерити се другима — то је ход по жици.
Добро обављен посао „PR“ — и вук сит, и овце на броју... Ко је вук, а ко су овце? О томе у неком од наредних блогова.

Поистовећивање

За друге не знам, али наши људи воле да се поистовећују са познатим личностима — посебно успешним. Код мене то није случај. Мени та потреба за поистовећивањем делује као „покушај правдања сопствених поступака поступцима других људи“. Дословце: „Јесам, урадио сам то — али исто то је урадио и Ноле.“

Имам разумевања, Новаче, за сваки потез који учиниш — давао или не давао подршку студентима, ишао властима или не ишао — јер знам да то није лако. Успешни људи у овој земљи изложени су погледима, пуних очекувања и жељних подршке. Сви те хоће на својој страни.

Испумпавање

Јасно ми је и зашто овако експлицитна подршка, у виду „пумпања“, није стигла пре пола године. Ефекат, који би тада био много већи, сасвим сигурно није требао никоме — ни „Великом брату“, ни „укућанима“.

Нолетова подршка стигла је након што је „душек свенародног незадовољства“ пробушен на неколико места. Процес „испумпавања“ очигледно је постао бржи од процеса „упумпавања“ — што је, вероватно, баланс који се желео постићи.

Нерешен резултат као победа

Ово изгледа као једно „PR“ — осмишљено и добро избалансирано „пумпање“, од којег ни Ноле, ни студенти, немају ни користи ни штете.
Немам намеру никоме да се правдам — али нисам могао да будем оштар према можда и највећем спортисти свих времена. Велико је то бреме и тешко га је носити.

У свету, где се све врти око политике, вечите приче „за и против“ — треба успети не замерити се ни једној страни, бар не очигледно.
Заиста мислим да смо ми, обични смртници, у неку руку привилеговани — јер од нас нико не тражи никакву подршку. Барем не јавну.

Нерешен резултат — једино у нашој земљи — гарантује победу.
Није лако играти између „чекича и наковња“.