О мени...

Зовем се Владимир Тиквицки, рођен сам 1983. године у Новом Кнежевцу, a живим у Новом Саду.

У овом блогу бавићу се разним темама, актуелним догађајима који боје нашу свакодневицу и које на мене остављају утисак. Углавном ће то бити политичке и друштвене теме.

С обзиром да волим и пратим спорт и позориште можете очекивати и текстове из тих области. Пошто сам тренутно заокупљен писањем, биће и понека прича кратке форме.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

КРОЗ ДРАГИ КАМЕН

Слика
"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала. Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут." Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то. Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.  Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу. Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта. Камен ...
Прочитајте цео текст »

КАЛУП

Слика
Опште-друштвено прихваћени оквир понашања. Не дира оног ко га не поштује — само га суптилно изопшти из социјалне заједнице, као шкарт у расход. Антагонизује непослушне — за наук поколењима. Калупа има много. Они су свуда око нас. Обликовани по стандарду већине, ваљда у сврху унификације човечанства. Подсећа на воденични камен — „пажљиво“ бди над слободом ума. Ваљда нас чува од сопственог мишљења. Често их касно уоче... Последице закаснеле „дијагнозе“ могу бити кобне. „За више информација обратите се лекару или uncle ChatGPT-jу.“ Насумично ћу, по пасусима, кренути кроз калупе које сам уочио и напустио на време... Изгледа — без већих последица.   Од — дабоме — „научи — положи — заврши — запосли се — ожени се — породи се“. Жена, наравно. А мушкарци? Ех, па, ако си прави мушкарац, знаш шта ти ваља чинити док ти жена не затрудни. Ok — и шта онда? Ништа. Ту се затвара зачарани круг. Испунио си очекивања других. Свио си гнездо. То ти је „породица“. Ма да, то је више оквир породице — рам. ...
Прочитајте цео текст »

РАСПАКИВАЊЕ

Слика
Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...
Прочитајте цео текст »