НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Колумна за колумном, прича за причом, нанизах сто објава од августа прошле године до данас. Не подносим јубилеје, али је невероватно како се потрефило да округао број дође на ред два дана пре мог изненадног годишњег одмора и пута у Требиње. Као да сам затворио круг, вратио се на почетак блога и свој први текст „Кроз драги камен“. Тако то углавном иде, ми радимо, а неко други уређује све остало. Слаже у нашим животима оно што ми не знамо где бисмо сместили и очигледно добро зна шта ради.  Блог и даље живи, мада су ми многи саветовали да покренем јутјуб канал јер људи не воле да читају. Биће и тај Јутјуб, али нисам још решио кад. Упркос свему одлучио сам да пишем и то онако како најбоље знам. Слободно. Без икаквих утицаја, лишен лажних и прозирних ауторитета којима се већина до земљице клања. Да… Кад одбациш ауторитете, почињеш да мериш сваки свој став и сваку изговорену реч, јер одатле негде почиње и одговорност. Ако своју перцепцију ставиш у други план, наслониш се на ставове други...

Пре пар дана сам се нашао са два другара које познајем пуних двадесет година да се мало подружимо и разменимо коју паметну. Барем сам ја то тако замислио. На крају се испоставило да сам изгубио драгоцених сат и по времена. Али то је најмање битно. Много важније је то што сам убеђен да ће они вероватно изгубити већи део свог живота који им је преостао уз оправдање да њима увек неко успешно манипулише. Страшно. Постали су свесни тога да њима други манипулишу и ништа не раде по том питању. Тако им је ваљда лакше. Јер они морају бити нечије жртве, никако узрок сопствених проблема. Таман посла. Њих двојица су своје површно другарство, како то обично бива, овековечили кумством. До пре пар година обојица су радили у једној реномираној државној установи, док млађи кум, стицајем околности, није пошао путем приватног сектора и напустио радно место заштићене врсте. Старији кум је остао у наизглед ушушканом јавном сектору, али је душек на којем је петнаестак година мање-више угодно плутао почео на...

Децембра 2024. године појавило се нешто што би се могло упоредити са елементарном непогодом. Готово нико из мог окружења није знао шта нас је задесило. Мада, ни данас многи не знају, а неки делају по инерцији аполитичне и површне већине која жели на силу да изгради друштво са новим системом вредности. Е, кад би то тако могло... Како је Ђоле рекао:„Кад рушиш кућу, можеш звати било кога, али кад је градиш, мораш звати мајстора.“ Та елементарна непогода јесте још један од револуционарних пожара који се ширио брзином светлости од Суботице до Врања. Пожар је у доброј мери локализован, док су заостале искре под унутрашњом и спољном контролом рекао бих. Прави организатори и даље су далеко од очију јавности, али се њихов смрад и те како осети. Жао ми је деце и младих до 30 година, рецимо. А за остале ме баш нешто заболе. Они имају чиме да располажу, а то што неки од њих до сада нису доконали где зека пије воду није за жаљење. Ту се ради о неспремности да се на слави пред тридесет људи изнесе и...