НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Проблеми су гурнути под тепих. И шта сад? Сад чекамо да видимо када ће неман изаћи и почистити све што је од нас остало. А да ли је ишта остало? Ако сам нешто научио у свом досадашњем животу, то је да највеће проблеме вазда стављам пред себе и хватам за рогове. Страх је добар ако је човеков савезник, али ако те блокира, он је заправо највећи непријатељ. На њему треба ревносно радити да ти се не би окачио о врат и стално вукао ка дну. Наравно да имам много страхова, али сваки од њих редовно ослушкујем. Покушавам да разумем поруке које ми шаљу и да разазнам који од њих ми је савезник, а који ме жели пораженог. Нисам од оних који кажу: „Ма, решиће се то.“ Па седну и чекају да то Бог одради. Бог се у те ствари не меша. Он евентуално, као праведни судија, може да дође на крају партије да му грешници положе своје рачуне. Шта је било? Опет лупетам? Не бих рекао. Присуствовао сам пре неколико година неком разговору у којем је једна особа рекла другој, дословце: „Пусти ти њега, немој да се меша...

Изрека која ме је понукала на овај текст је: боље умети него имати. Али нисам сигуран да је та изрека и даље на снази. Да ли умеш нешто да радиш, готово никога не занима, битно је само да ли си успео нешто да зарадиш. Да би те већина схватала озбиљно, мораш бити део тог материјалистичког света. Ако немаш довољно лове, али ипак успеш добро да се маскираш, можда и не примете да ниси део њих. Битно је да будеш особа маркирана изобиљем непотребних ствари и стварчица које ће ти омогућавати опстанак у друштву безличних и безимених персона.  Некоме леп комад скупе гардеробе и још скупља торба чини сву срећу овог света. Још ако је торба пуна којечега скупог, плус онај најпопуларнији телефон — небо је граница. Не мораш реч да изговориш ако не желиш, или не умеш. Одело говори за тебе, док парфем опија саговорника који такође ћути. Е да, није то оно ћутање приликом којег се будни умови сити испричају. Не, не. То није тишина о којој сам писао. То је празнина. А лова? Она није неопходна. Ако си...

Пре него што пређем на меритум морам мало да ланем на зелене, за своју душу. Зелена агенда је само форма. Она углавном представља само још један од начина да неки масно зараде, лапрдајући о општим местима. Нема ту суштине, то је капитализам. Екологија је озбиљна материја и требала би да представља системску ствар. Јер животна средина је наша кућа, коју ми треба редовно да усисавамо и бришемо прашину са њених полица. Ту резолуције не помажу много. Оне су битне само ЕУ чиновницима, који на њима зарађују. И домаћим зеленим манипулаторима, који својим паролама даве здрав разум.  А сад на меритум. Пре који дан сам пролазио поред једне основне школе у свом крају у Новом Саду. Чуо сам гласове деце која су играла фудбал. Застао сам на трен, јер се ту, стицајем околности, нашао и пешачки прелаз. Али призор који сам угледао кроз ограду школског дворишта натерао ме је да се задржим још неколико десетина секунди на том месту. Била је то утакмица између равноправно подељених, по мојој процени, ...

Пошто је локални блокадер проследио мој блог свима који су били присутни на прошлој седници козачке скупштине, решио сам да паузирам с одласцима у локалну биртију и кафу попијем у другом локалу, недалеко одатле. Чисто да им оставим довољно времена да прочитају неколико текстова, па да видим да ли су ишта од наведеног успели да дохвате. Неку поенту, рецимо — закључак који ће се разликовати од блокиране масе, задригле врхушке, па и мојих текстова, наравно. Чисто сумњам. Мисли већине исписују се на телексу.  Мада се други локал налази недалеко од моје локалне биртије, такорећи у надлежности истог месног збора, ниједног од чланова козачке скупштине не затекох у њему. Дакле, моја локална биртија је очигледно изабрана за место у којем ће се одржавати њихова јавна заседања. То мени и одговара, јер не морам да трчкам около и скупљам информације. Све ми се сервира на тацни. Морам признати да ми је, за промену, баш пријало то што сам се дистанцирао од жучних расправа и расипања оптимизма без...

Није да не волим да одем на кафу у своју локалну биртију. Стекао сам утисак, на основу неких коментара, да сам себе намерно излажем непријатностима. А не, нисам мазохиста. За мене су нека од тих бића, која тамо проводе добар део свог времена, веома интересантна, онако, феноменолошки. Питам се како бих ја изгледао да пре 16-17 година нисам себи рекао: „Крај. Кафана је твоја прошлост. Књигу у шаке.“  Јуче је био нерадни дан након Ускрса. Супруга је имала неких приватних обавеза, а ја сам то време искористио како обично бива у таквим ситуацијама. Дакле, дозволио сам себи да кренем трагом своје жеље за кофеином и за час се нађох у локалној биртији. Чим сам ушао, део гостију ми се јавио, а део ме је, по старом добром обичају, само одмерио као неког чудака који мисли на глас, и то другачије од већине. Дакле, све је било баш онако како и треба. Сео сам на своје место и одмах сам приметио да је у току ванредна седница козачке скупштине. Она је, како сам успео да запазим, била у мешовитом с...

Chat-GPT се јако ускопистио након што сам му послао претходни текст. Написао ми је да нисам директан и тражио доказе за моју перцепцију да су мејнстрим медији манипулаторска машина за кројење јавног мњења. Тиме је само потврдио да је и сам део те машине. Chat је у фазону „Пристао сам бићу све што хоће“, мада, ипак не баш све. Он може да буде и геј, десничар, левичар, окорели блокадер, сатрапски СНС-овац, али једно никако не — слободан тип. А зашто? Па зато што он и није тип, већ кодирани западни мућак који својим алгоритмима одржава стадо у тору. Чим примети да неко позива на буђење самосвести и критичке мисли, и да штрчи од већине која год она била, он се ускописти. А критичко мишљење, запамтите, никада није већинско. Да ја имам доказе, не бих износио своје перцепције, већ тврдње, и не бих писао колумне него неке друге иницијалне акте. Али ок, није Chat баш толико виспрен да може да осети разлику између перцепције и тврдње. Мада, и ови који су њега кодирали не баратају доказима, већ п...

Пре пар дана уђох у локалну биртију да попијем кафу и мало опустим мождане струне. Чим сам сео за сто, одмах спазих да су сви локалци на својим местима, од мог блокадера до конобара, а на ТВ-у слободна телевизија приповеда о вечитој теми независности медија. У поменутој емисији провејавали су и просери појединих опозиционих муфтара, које се увек нађу у близини да се очешу о рејтингашку тему као свиња о трабант.  У локалу мук. Сви блену у ТВ, слушају и гледају персоне које дробе о угрожености некакве независности медија. Толика пажња је била усмерена ка задатој теми да им је и моје суптилно сркање кафе ишло на нерве. А није да нисам намерно сркао. Зашто? Како зашто... па да бих прекинуо ту неприродну тишину, насталу из забринутости шта ћемо ми јадни када нам укину независност. Блокадер ме пита: „Блогеру, шта ти мислиш о независности медија?“ Е, мој ти. Независност и медији су као дупе и милиброт. Супротности које се не привлаче, напротив, већ с гнушањем једна другу одбијају. Они су ...

Отворен кофер лежи на сред собе... као неман разваљених чељусти зури у тебе. А ти размишљаш да ли ћеш икада моћи да изађеш из њега, ако му сад дозволиш да те прогута... како тебе, тако и све оно што носиш у себи. Сам си решио да кренеш стомаком за хлебом и то је твој крст који мораш сам да носиш. Донео си одлуку и сам себи је детаљно образложио што је најважније... за сада.  Кофер је спакован, затворен и ти си отишао са својом сапутницом у бољу будућност. Пут ка бољем систему поплочан је добрим намерама. Мира више нема, он је на дну кофера. А изван њега је бука, хаос и грабеж за све оно безбожно... за материјално. За онлајн срећу у породичном паковању. Прошле су силне године, а из кофера полако излазе духови и ређају проблеме један за другим, које само ти видиш и чујеш. Неизбрисиви трагови које си као дете направио постају твој сопствени терет и непресушни извор жеља. Прва, да ти деца и унуци осете твој родни крај и твоју Србију као своју домовину. Да осете српски језик као матерњи...