ЧИЈА ЈЕ ТО СТВАР?
Проблеми су гурнути под тепих. И шта сад? Сад чекамо да видимо када ће неман изаћи и почистити све што је од нас остало. А да ли је ишта остало?
Наравно да имам много страхова, али сваки од њих редовно ослушкујем. Покушавам да разумем поруке које ми шаљу и да разазнам који од њих ми је савезник, а који ме жели пораженог. Нисам од оних који кажу: „Ма, решиће се то.“ Па седну и чекају да то Бог одради. Бог се у те ствари не меша. Он евентуално, као праведни судија, може да дође на крају партије да му грешници положе своје рачуне.
Шта је било? Опет лупетам? Не бих рекао. Присуствовао сам пре неколико година неком разговору у којем је једна особа рекла другој, дословце: „Пусти ти њега, немој да се мешаш, то нису ствари које се тебе тичу. Решиће се то. То је наша ствар.“ У питању је неки облик вербалног насиља који већ деценијама опстаје у једној породици, јер је у њој нашао погодно тло. То је место где се ћути и трпи, место на којем насиље ужива као риба у води.
Наравно да то нисам оћутао. Скренуо сам пажњу јер сам сматрао да се то мене веома тиче. Познајем добро њихову ситуацију и покушао сам саветом и одређеним смерницама да помогнем да неман истерају на чистину. Или да је барем, за почетак, назову правим именом. Јер та неман неће стати са унижавањем и вређањем достојанства људи у својој околини докле год јој се не супротставе.
Покушали су, није да нису. Али су, нажалост, врло брзо схватили да је то њихово природно окружење. Да је то њихова зона комфора, колико год то страшно звучало. Они и не знају да функционишу у другачијем екосистему. Тако угњетаван и понижен, лишен сваког достојанства, ипак је самом себи много прихватљивији. Јер, ако жртва дигне главу, не зна после куда ће са њом. Дигнута глава мора да буде свесна предузетих потеза и последица које они носе. Неопходна је свест о томе шта се заправо дешава да би се било шта могло предузети.
Ови људи за то једноставно немају висину. Покушали су неколико пута, али чим неман завитла својим манипулативним методама, они се завуку у своје трпељиве јазбине. У њима они живе своју судбину коју им је неко доделио. Поштују је као пресуду и поштено робијају своју казну коју нису заслужили.
Ја сам му се лично супротставио уз прећутну сагласност једне од угњетених и згажених особа из најближе околине тог вербалног насилника. Његов једини аргумент је био: „То је моје дете и шта се то тебе тиче.“ На шта сам му одговорио: „Дете је твоје онолико колико можеш да га разумеш.“ Он је немуштим језиком изашао из нелагодне ситуације јер није навикао на аргументе. Посебно није навикао да комуницира са људима који га се не плаше.
Међутим, порука је била јасна. Немам ја ту шта да тражим. Могу само да будем недалеко од вулканског гротла, за случај да се деси нешто непредвиђено. Његови најближи нису спремни да преузму одговорност за ситуацију у којој се налазе. Стално намећу себи осећај кривице, који их заправо оставља у канџама те немани.
И не само то. Моле људе око себе да се не мешају да ствар не би ескалирала. Овако је у реду, јер та неман је заправо један добар човек. Само је имао тежак живот па га стисло са свих страна. Он вербално угњетава из најбоље намере, то је ваљда свима јасно. Јер ако неко не мора да доказује да те воли, онда је то родитељ.
Уместо да се боре за сопствени спас, одабрали су да траже оправдање за његове поступке.
Заправо, ја који сам покушао да им помогнем сада сам им, условно речено, већи непријатељ од те немани. Јер кавез не сме да се дрма док звер спава. А кад се пробуди, опет не сме јер је будна.
А та неман је све гора и претвара се у вир који гута све пред собом.
Страх је врло жилав и не нестаје сам од себе.
Овакви људи су пораз свих нас.
Немој да ћутиш, помози и када ти не траже помоћ.
Ако одбију помоћ, ти буди близу — за сваки случај.
Коментари
Постави коментар