НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

НАПОМЕНА: Вештачкој интелигенцији изузетно смета пасус у којем пишем о цензури у Немачкој. Тамо тога нема. Они су дивна створења. Елитисти су протеклих година одврнули своја појачала на максимум и сада допиру и до оних најмрачнијих делова сурове реалности која збуњено зури у њих. Гледам, слушам и не верујем. Ово је вероватно наша последња шанса да постанемо нормално и демократско друштво, вели нам елита. Они мисле да су наредни избори до те мере судбоносни да после њих више ништа неће бити исто, ко год да победи. Ето, то вам је данашња елита. Не знам може ли површније од тога.  Квака 22 се крије у томе што имаш елиту и елиту. Обе су у функцији спасавања Србије и демократског поретка, али су вештачки супротстављене. Њихов сукоб потиче из центара моћи који су их поделили у два табора и дао им исте задатке: обећавај немогуће и пљуј противника. А раја трчи за једнима и за другима и верује да доприноси напретку Србије. Па види: ако не можеш да помогнеш, ти одмогни, и то је допринос. Сећ...

Шта тачно значи „Нови Сад то неће дозволити“? Покушаћу да изанализирам неартикулисане вапаје појединих персона из блокадерског табора чије су глупости у протеклих пар дана пробиле звучни зид.  У међувремену, док сам још порађао ову колумну, председник Србије и члан СНС-а отказао је митинг најављен за 04. септембар у Новом Саду. Али идемо даље. Вучићев СНС караван, како је било најављено, требао је сутра да стигне у Нови Сад. Ова вест је довела до излива заумности у мозак код великог дела од памети ослобођених грађана те је, у то име, на све мегафоне најављиван некакав контрамитинг или нешто слично. Ја бих упитао та дивна демократска створења шта је тачно значило „Нови Сад то неће дозволити“. Шта за те људе уопште представља Нови Сад? Да ли га заиста воле више него Вучић, као што сами тврде? Шта за њих, као демократски дезоријентисане, представља право на слободно окупљање? Мој предлог блокадерима је био да тог 04. септембра само искулирају пар сати и сачекају да се караван са приве...

Мада је август већ на измаку, многи политички и претполитички актери се у предстојећој предизборној кампањи понашају у духу наслова данашње колумне. Представници власти и спасиоци оног што се спасти може газе по Србији и обећавају све што треба, не би ли успели да си продуже мандат. Асфалт мирише где год прође владајући караван. Мада сам ја становишта да је њима мандат већ продужен, али о томе у некој од наредних предизборних колумни.  Ни тзв. студенти не седе скрштених руку. Напротив. Они су наставили да допуњавају списак лепих жеља и празних обећања за које се још увек не зна ко би требао да их испуњава. Јер имена код студентских  чудотвораца још увек нема, ако не рачунамо оне ветиране персоне којима је приступ фотељама осујећен дечјим ветом. Кога год поменеш, студенти му залепе вето насред чела. Нека, ако. Да се ја питам, свима бих преко уста залепио налепницу „Вето“. Себи првом. А списак обећања расте и код једних и код других. Власт баца паре из хеликоптера свом народу ко...

Прошли викенд се нађох са два друга из средње школе. Тачније, блокадерка из наслова знам још од обданишта, а ћацику од средње. И оно што одмах морам да кажем јесте да их обојицу изузетно поштујем. Ееее... Да су сви блокадери и ћацији као моја два друга, ми бисмо били друштво којем аман баш ништа не фали. И да. Веома ми је пријало њихово друштво, као и увек. Обојица одавно заслужују посебан текст. Али полако. Биће.  Време сусрета 16.08.2026. године, место Кањижа. И једна посластичарница која није платила рекламу, тако да се неће наћи у тексту. А одлична је. Њих двојица су дошли из наше мале паланке, удаљене свега 3 км од поменуте посластичарнице у Бачкој. Иначе, та паланка је моје родно место. Један и једини Нови Кнежевац. Жега под надстрешницом у башти посластичарнице. Нас тројица седимо као три дављеника којима из груди испумпавају воду које су се нагутали пливајући по животној пучини. Има ту доста различитих искустава, од оних исконских људских која ничу сама од себе до разних др...

Чврсто сам решио да за време свог боравка у Требињу затворим врата свим глупостима које са разних портала нападају наше мождане ћелије. Ал' не лези враже, једна вест је силином своје глупости успела да развали та врата и направи пометњу у мојој глави. Али само на трен. Нисам јој тамо посветио пажњу. Зато ћу сад.  Пленумски вето је тај који је међу револуционарно расположеним грађанством подигао доста прашине. Негде на крају те револуционарне памети налази се и одговор о бесмислу читаве теме о вету која се вртела неколико дана као покварена плоча. Али мало ко ће доћи до краја сопствене памети, од страха да не љосне са ивице исте и о реалност раздроћка сопствене илузије. Ко кога овде ветира? Ко то може да непостојећим покретом вршља по Србији и одређене појединце уздиже на пиједестал стручних и моралних громада? Мишљења сам да нечија рука води блокадерско неартикулисано стадо и дозвољава му да се над нашим главама игра политике. А тај исти другом руком држи разуларену власт и контрол...

Ново лето, стазе старе, Кренули смо преко Таре, Па пређосмо бистру Дрину, Загрлисмо Херцеговину. Даца и ја, клапа стара, У два гласа склад се ствара, Трагом мисли, снагом риме, Стигосмо у Требиње. А ту време ко да стоји, Векова се трен не боји, Камен мирише на суштину, То је темељ за истину. Све прођосмо ко и лани, Тај предео вазда мами, Мостови ко прича стара, Дах јутра са Леутара. На Црквини, Грачаница, Дучићева вечна кућа, Сви погледи са ње стану На Требиње ко на длану. А Требишњица, плави саг, Што вечности скрива траг, На том платну тегет боје Исписују се мисли моје. Прође лето... И шта сад? Вратисмо се у Нови Сад, А мени, кукавцу сињем, Оста поглед над Требињем. Наредна објава у четвртак 13.08.2026.

Колумна за колумном, прича за причом, нанизах сто објава од августа прошле године до данас. Не подносим јубилеје, али је невероватно како се потрефило да округао број дође на ред два дана пре мог изненадног годишњег одмора и пута у Требиње. Као да сам затворио круг, вратио се на почетак блога и свој први текст „Кроз драги камен“. Тако то углавном иде, ми радимо, а неко други уређује све остало. Слаже у нашим животима оно што ми не знамо где бисмо сместили и очигледно добро зна шта ради.  Блог и даље живи, мада су ми многи саветовали да покренем јутјуб канал јер људи не воле да читају. Биће и тај Јутјуб, али нисам још решио кад. Упркос свему одлучио сам да пишем и то онако како најбоље знам. Слободно. Без икаквих утицаја, лишен лажних и прозирних ауторитета којима се већина до земљице клања. Да… Кад одбациш ауторитете, почињеш да мериш сваки свој став и сваку изговорену реч, јер одатле негде почиње и одговорност. Ако своју перцепцију ставиш у други план, наслониш се на ставове други...