ГЛУПИ АВГУСТ
Мада је август већ на измаку, многи политички и претполитички актери се у предстојећој предизборној кампањи понашају у духу наслова данашње колумне. Представници власти и спасиоци оног што се спасти може газе по Србији и обећавају све што треба, не би ли успели да си продуже мандат. Асфалт мирише где год прође владајући караван. Мада сам ја становишта да је њима мандат већ продужен, али о томе у некој од наредних предизборних колумни.
А списак обећања расте и код једних и код других. Власт баца паре из хеликоптера свом народу који све боље живи, а студенти том истом народу обећавају нешто што бих ја назвао системски ресет. Шијо ми га Ђуро. Не знам како то мисле да спроведу и са ким, али сам сигуран да им је за тако нешто потребно пар стотина година и Србија од две милијарде становника (90% Срба), како им се нико споља не би мешао у посао. Али шта зна раја шта су системске промене. Само обећавај шта год стигнеш и онако се предизборна обећања традиционално нигде не испуњавају. Ко се од вас још сећа лустрације? Не ове дечје што нам студенти обећаше пре неколико месеци, већ оне од пре две деценије. Лустрација је очигледно магична реч за просечног бирача из револуционарног стада.
Али ок, идемо даље.
Како парирати проевропској власти, благо нагнутој ка руском традиционалном пријатељству и кинеској економији, власти пуној пара и скроз одрешених руку? Ево како. Отворено тражити подршку од стране САД-а и њених месних канцеларија по европским предграђима Америке. Дакле, тражити подршку од релевантних представника великих сила, а не од секретарица њихових секретара. Уколико се подршка обезбеди, одмах кренути по кућама у унутрашњости земље са пројектом асфалтирања стаза сваком српском сељаку од централног објекта до пољског клозета. Само се ви смејте, али скоро све је већ асфалтирано. Остале су још само стазе до сенкрупа.
С обзиром да наведена подршка великих сила нашим вечитим студентима измиче, а време цури и све га је мање, но нејм листа је почела да пише бајке у које верују још само најмлађи и они најстарији који су опет постали као деца. Ове генерације између, изгубљене у времену и простору, делим у две групе:
1. Мрзитељи режима од заната, и
2. Аполитични и тотално неинформисани.
Једног дана ће та подршка сасвим сигурно стићи, али остаје питање: Су чим ћемо пред њу? До системских промена се не долази вриштањем, звиждањем, верглањем бицикла... Ма не. То може довести Мурту на место Курте. А системске промене се дешавају у главама људи. А глава има око осам милијарди. Тешко ће то ићи. Цео свет је у були. Према томе, кад стигне подршка споља, спремите се за још најмање једну деценију ничег. Вечито одлагање тоталне штете.
Е, зато власт може да асфалтира козје стазе и богазе док се други део истог бирачког тела пита шта студенти могу да учине за њих. И тако, цртицу по цртицу, расту очекивања којима једног дана неће моћи да се влада.
Социјални програм усред неолибералног капитализма?
То ти је као кад миш уђе у просторију пуну гладних мачака.
Изгледа да нам следе још глупљи септембар, октобар, новембар...
И тако све до изборног дана.
Наредна објава у четвртак 03.09.2026.
Коментари
Постави коментар