РАСПАКИВАЊЕ

Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон...

Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи. 

Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно.
Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док ме буде...
Тај друг је ишао са њом у школу енглеског језика. Шта би било да је Бог био заузет тог дана...? Не желим да знам одговор на то питање — овако је лепше. И тако је наша прича почела крај „пијаног сата“ Петроварадинске тврђаве, под бескрајним небом... са пуно звезданих сведока. То су сведоци који нас и данас прате и несебично нам помажу најбољим саветима, увек... чак и кад делује да нема решења... звезде нам га нацртају као тајну мапу...

А тај пијани сат забележио је прве тренутке наше љубави, претворивши је у бесконачност записану у времену.
Њену лепоту досад нико није описао. И мени недостају неке речи да то како ваља учиним. Нисам тога ни био свестан док се нисам латио пера, одлучан да баш њој посветим пар редова у мом новом сегменту живота — у овом блогу.
Ма не, није то она лепота по укусу већине — празна и пролазна. Она коју сви једнако опажају и на коју реагују потпуно исто... попут одјека. Ма не... На ову лепоту се реагује као на временску непогоду: она погледом намиче облаке, мислима шара олује... а онда их на исти начин уклања и враћа сунце на своје место.
Та лепота се и гледа и слуша. Остаје вечна, као тајна манастирске библиотеке... записана... постојана... непоколебљива... Ја боље не умем...

Нарочита је лепота у којој Даца купа дане, од праскозорја до сунчевог одласка. Као уметничка слика, слојевита и интригантна. Сваки слој призива наредни и тако све дубље и дубље идеш ка суштини. А код ње је увек има... Суштина је темељ њене личности која је лишена свих баналних формалности... као дуги поглед у ликовни израз. Код ње се мешају физичка и духовна лепота, веома суптилно допуњују једна другу и стварају јединствену хармонију.

Двадесет и једно лето било је тад иза ње. Није то много, али, ето... Она је, верујем, имала више среће, јер је њено трагање трајало краће од мог. Усидрили смо своје огромне лађе после дугих, немирних пловидби. Обоје уморни од година лутања по тамној пучини неизвесности... и онда острво... на којем смо, чини ми се, обоје у трену заборавили и на огромне таласе који су, до пре пар тренутака, као дивље звери покушавали да нас савладају и гурну на дно сабласне тишине...

Али успели смо некако да дођемо до нашег острва... Наше уморне лађе ослониле су се једна на другу, обе напуклог дна, али и даље пуне живота...
Нисмо дуго чекали... почели смо врло брзо да се распакујемо...
А обоје — брдо ствари. Кофери су нам пуни прошлости, пропуштених прилика, погрешних потеза, животних неуспеха... терет који дршке наших кофера нису издржале. А, да, ту су биле и разне осуде „свенародног суда“, којих се до данас нисмо ослободили... Али за њих више не хајемо... Ко ће да ти суди ако не људи... и то врло често они најближи. Или они који би то требали да буду.
Распаковали смо кофере прошлости и удахнули слободу — дишемо је и сада... То је слобода коју једино човек сам себи може да искреира... То је најтеже. Ко то не уме, тог живот протне кроз хаос и врати га на крај његовог почетка као подерану крпу...
И тако... распакујући се, сећања смо поређали по полицама прошлости, и моја и њена. Нека гледају у нашу срећу. Нека јој завиде. То је све што нам могу...

Дошли су на ред и кофери са проблемима. Тешки и велики — претрпани, једва затворени. Распаковали смо и њих и суочили се са самима собом... и једно са другим... Ту су разна питања чији одговори су и данас далеко... али нас не ометају. Напротив... И без тих одговора градимо тврђаве од искрености и међусобног поштовања. Да... Јер одговор је врло често само празна реченица без суштине... Поверење некад много боље гради тишина... у њој можеш да чујеш и оне најтише, готово неизговорене речи, које чине посебан зачин наше емотивне приче.

И тако нас двоје газимо живот, немилосрдно и непоколебљиво. Као река пред подигнутом браном, безкомпромисно живимо своје изборе.
А они су некад прави, а некад, сасвим сигурно, и погрешни. Али ми их носимо као свој крст, чисти пред собом и не марећи за друге... Њима њихови избори, нама наши... И тачка.
Ми живимо по свом... једно са другим и једно због другог... то сви око нас врло добро знају, посебно они најближи.
Додуше... Неки од њих се тешко мире са тим, али у стрпљењу је спас... то смо давно савладали.

И напослетку... Испраћамо заједно годину за годином све јачи и све одлучнији у својим опредељењима...
Можда је тешко поверовати после петнаест пуних календара...
Али...
У нашем свету је све на свом месту.