ГУЖВА У ШЕСНАЕСТЕРЦУ

Редовно четвородневно издање колумне посветићу појединим универзитетским синекуристима који умишљају да стоје пред голом високог суверена и чекају лаке прилике да се упишу у листу стрелаца. Међу њима има како активних, тако и оних који су, што би рекла наша браћа, у мировини, али који уопште не мирују. Напротив, оберучке покушавају да пруже подршку побуњеном народу што је потпуно у реду – и треба - једино што то раде на потпуно погрешан начин. Неки од њих се упорно гурају у шеснаестерцу и трудећи се да добро центрирана новинарска питања спроведу у гол оца нације. Али узалуд... 

Претходних недеља и месеци гледам та чудна створења која својим стручним кредибилитетом покушавају да донесу политичке поенчиће студентско-свенародно-побуњеничком покрету. Конфузан назив за конфузан покрет који је компас давно изгубио и више се чак не може ни наслутити шта тачно желе својим делањем да постигну. Већина њих вероватно – ништа. Али она битна мањина, у дослуху са факторима за спољну употребу, сасвим сигурно жели да се докопа функција које живот значе. 

Јасно вам је да је шеснаестерац телевизијски студио у којем се набацују лопте, а острашћени противници највишег суверена само постављају главу, а понекад и ногу, покушавајући да искористе набачена им питања као стопостотне прилике. Једино што је тај терен пун политичких аматера који не могу да доконају да се не налазе пред противничким него пред сопственим, општенародним голом... Али они не одустају, и у жељи да постану водећи стрелци набачена питања упорно забијају у гол општенародног покрета за боље, мало сутра. Са њима високи суверен има играча више на терену...

Тренутно је актуелна тема зграда Генералштаба, која ће, по свему судећи, постати амерички хотел. Упљуваше се неки од универзитетских синекуриста да подастру непросветљеном народу како је на делу предаја културног добра у руке америчких тајкуна. Ти синекуристи даље истичу да смо од стране истих тих Американаца пре 26 година бомбардовани, а сад им продајемо наше благо. И тако понеке ангажоване персоне у емисијама на тзв. независним телевизорима потпуно безуспешно покушавају да забију гол високом суверену...

Е сад, морам овако убог и непросветљен, да укажем одабраним универзитетским синекуристима да појединци могу да буду достојанствени једино ако не дувају ни у једну тикву – што код њих није случај. Додуше, они пумпају у тикву, али океј, то је више питање техникалије, да ли дуваш или пумпаш. Међутим, оваквим изјавама, да не кажем „головима“, јасно шаљу поруку студентско-протестном покрету да Америма морају недвосмислено да покажу где им је место и да хотел у центру Београда неће градити. Све, наравно, позивајући се на Закон о културном наслеђу и „бла, бла, трућ“. Америма то рећи? Имате ли ви компас, господо? А није да не бих волео... Ја бих им лично рекао да неће добити жељени плац и молим да то имате у виду пре него што ме добрано опљујете...

Tи Амери су нам, фактички, узели Косово без да смо стигли да трепнемо, а не то парче плаца у централној београдској махали. Да не буде забуне – ја Америма, а ни било коме другом, не бих дао ни један квадратни метар плаца у нашој земљи, а камоли површину под зградом и објектом и око зграде и објекта поменутог Генералштаба. Међутим, ја нисам власт, нити подржавам власт, као ни ове што наводно желе да смене власт, тако да ја могу да лупетам против Амера, Руса, Кинеза и свих осталих. Али онај ко влада или ко пледира да дође на место владара, мораће добро да измери шта су му у конкретном случају стварне могућности пре него што натрућка списак лепих жеља. Јер, Амери се не бирају, они су увек ту... и морају се, нажалост, слушати.

Ово што поједини универзитетски синекуристи причају, а међу њима су неки бивши, а неки сасвим сигурно и будући носиоци одређених функција, управо представља списак лепих жеља и пут ка дебљем крају који увек некако ми извучемо. То треба рећи овој деци што шетају, као и непросветљеном народу – да престану да бауљају по мраку. Неко на крају мора упалити светло... док још имамо струје.

И још нешто – поједине универзитетске персоне морају знати да достојанство не иде уз већину оних који обнашају највеће државне функције, посебно у малим земљама као што је наша. Неко ми је једном давно рекао да се достојанствени функционер од оног који то није разликује само по томе што му треба мало више времена да скине панталоне.

Најбоље би било да се поједини високообразовани синекуристели више не гурају по разним емисијама као у шеснаестерцу, са циљем да поправе свој голгетерски учинак и подигну рејтинг студентско-протестног покрета, јер постижу обрнути ефекат. Неки од њих то чине, верујем, потпуно несвесно, из личних разлога и нетрпељивости према власти, док су други сасвим сигурно у озбиљној игри одржања вечног status quo...

Знам да џаба кречим...

Они ће наставити да дају аутоголове.