АПЛИКАТОР

УПОЗОРЕЊЕ О САДРЖАЈУ:
Сатира. Гротеска. Није за осетљиве.

Пре некако сам, шетајући једном од прометнијих улица у Новом Саду, прошао поред неког омањег протестног скупа. Један Чупа је, у тренутку мог проласка, из све снаге викнуо у мегафон „Демонтираћемо партијску државу“, док је њих 30-ак безнадежних случајева блејало у њега. Дошло ми је да умрем од смеха, али сам на срећу успео да се суздржим, што ме је вероватно спасло. Како чега? Па да уместо партијске државе демонтирају мене и то на сред улице...

Пре него што пређем на меритум напоменуо бих да ћу протестног мегафонџију у даљем тексту, с обзиром на његов нагласак, звати Чупо. Шта мислите одакле је? А није из Босне...
Чим је Чупо узвикнуо излизану паролу, помислих да би боље било да је прднуо у мегафон... Шта је сад... Па чекај, то би сигурно произвело много већи ефекат, с обзиром да то нико никада до сада није урадио... А та парола је реално изговорена на хиљаде пута а партијској држави ни длака са фотеље не фали. Да не кажем да би поменутим физиолошким звуком привукли сасвим сигурно и већи број људи од тих 30-ак средовечних, изгубљених у времену и простору, потпуно безнадежних случајева...

Такође, Чупо, који има 40-ак година, сасвим сигурно зна да му је партијска држава и турила тај мегафон у руке како би се разликовао од осталих који са пажњом блеје у њега. Без партијске државе не би било ни мегафона, парола, као ни силних обећања којима се луди и даље радују... Тачно да сам узео мегафон и то у њега изговорио, код окупљених би дошло до експлозије ума или његове катарзе...

Е сад... Партијска држава је много старија од Чупа и нико је, па ни он, не може демонтирати. Наравно да Чупо то зна и да то ни не жели. Оно што он заправо жели је седло које ће му дати висину, снагу, брзину... да за краће време може да захвати више. А за то и њему, као и овима против којих се као бори, итекако треба политичка партија. Ништа ту није чудно, осим што још има залуталих и лаковерних, и то прилично много, који верују да ћемо се бесмисленим протестима решити партијског запошљавања. Имам ја један идиом за то: „Ни по партији, ни по лидерима“. Како да не.

Онима који још верују у бајку о демонтирању партијске државе морам да саопштим да су црвенкапе и да се пазе, јер вук сваки час треба да наиђе. Партија је манипулаторска машина, без које нажалост не може да функционише државни апарат. Оно што је апликатор код креме за хемороиде, то је партија за будуће функционере. Преко апликатора крема улази у мрачне дубине човековог доњег отвора, а преко партије функционер бива аплициран на обећану му позицију, у центар жаришта. Дакле, и многи функционери су на свом путу до циља прошли кроз мрачне дубине доњих отвора, кроз врата раја одмах ту до... Нисте ваљда мислили да ћу опсовати? Наопако...

Да резимирамо: апликатор је политичка партија преко које политичари из тубе бивају инсталирани на своје функције, а тубу притиска онај ко спроводи кадровску политику.

А где смо ми грађани?
Како где... Ми грађани смо функционерима као хемороиди... Мало их сврбуцкамо, пецкамо, не дамо им с миром сести, а ако нас баш запоставе можемо бити и прилично непријатни... Али у суштини потпуно безопасни за тај велики политички организам... а и за Чупа.