НА ДНУ СЕБЕ

Пре пар дана сам срео једног друга из средње школе са којим се нисам баш дуго видео. Раније су наши сусрети били испуњени пријатним разговорима у којима смо збијали безбројне шале. Али та времена су за нама, испала из воза среће који је јурио ка бољој будућности – вероватно у ЕУ. Наиђосмо један на другог као седмица на баксуза, на сред Булевара ослобођења... Разменисмо стандардна питања и одговоре који и служе да људи полако изађу из својих мисли са којима иду улицом док не налете на неког познатог. Баш некога занима како су ти жена и деца. Можда има и таквих, али ја их још нисам упознао.

Врло брзо уђосмо у дијалог, о чему другом, него о актуелној политичкој ситуацији. Рекао ми је да чита моје блогове и да се слаже са мном у томе да нам нема спаса док се сви не погледамо у очи и схватимо шта нам заправо фали, сваком појединачно. Е, мало морген ће то бити, мислим се у себи. Много је лакше арлаукати на друге да се промене, а од рада на себи ич. Самоспознаја би заиста могла представљати почетак правих и коренитих промена које заправо нама не требају. Кад кажем „нама“, мислим на човечанство. Преуска ми је перспектива ових наших простора да из ње било шта посматрам и изражавам. Јер ми смо само мала земља у којој одјекују интереси великих сила.

Након што је рекао да се слаже са мном и да свако мора да ради на себи, уследио је прави потоп. Али ја сам ипак решио да се не предајем, друже мој. Нисам потонуо као ти. Редовно се одазивам на поруке којима ме главни збораш из краја позива на протестне скупове. Морамо вратити институције које су нам ови на власти уништили. Помислих, тај што му пише поруке вероватно је неки Чупо из претходног текста. Можда је и он, али реших да га ипак не питам, јер ме реално за то заболи уво. И тако наш разговор склизну на дно бесмисла... и остаде тамо.

Жив нисам био да сазнам, па сам га упитао зашто мисли да сам потонуо. Одговор је био просто проширен: „Зато, Владо, што си се предао.“ И још је рекао да нисам више оштар критичар власти какав сам раније био. Схватио сам да је мој друг и даље на релацији „ми и они“ и да не вреди даље бистрити мутну водурину. Растали смо се мојом реченицом: „Можда је то зато што сам схватио да власт у Србији више не станује.“ Тачно сам видео варнице у његовим очима као последицу кратког споја.
Његови просери на сред Булевара заслужују бар још два пасуса.

Просто је невероватно колико људи сопствено безнађе увијају у говњиве обланде како би себе пред собом лакше оправдали. Дакле, много је лакше своју слуђеност објаснити туђом предајом него је себи признати. Питам се гласно: ко су ти људи који се одазивају на поруке месно-заједничких зборова? Ко су ти који стоје у протестној групи док им неки Чупо преко мегафона сипа у главу излизане и вриштеће бесмислене пароле? Мени се чини да од глава око себе они заправо не примећују да су потонули на дно амбиса. Да су у машини која пумпа неартикулисану еуфорију док се иста неминовно, по ко зна који пут, не претвори у разочарање. Млади то не знају, али мој друг има преко четири банке... у дупету, а не у глави очигледно. Да је обрнуто, он би то могао доконати.

А шта је са општим добром? — антиципирам питање фиктивног читаоца. Ех, шта... Опште добро је одавно у џеповима разних моћника. Него, хајде да ми спојимо наша мала, појединачна добра и направимо потпуно ново и право опште добро. Њега нам неће донети ова несрећна свенародно-студентска побуна.
А ко ће? Да неће власт можда? — вели фиктивни. Наравно да неће. Ова власт нам више дође као кусур од лоше трговине с ђаволом...
А која је трговина у питању мораћете сами да гуглате све о политичким дешавањима у нашој Дембелији од 2008. до 2012. године. Гарантујем да 99,9% блокадера појма нема шта се дешавало у том периоду. Зато сам и помињао да су код нас од физичких много опасније менталне блокаде...

Ево, већ чујем глас неког вештачки интелигентног читаоца, којем ChatGPT редовно објашњава шта сам ја заправо желео да кажем, како ме пита: „А где си ти, блогеру, ако смо ми потонули на дно амбиса? У којој си ти рупи? Ти си дно?“
Е, па овако.
На место на које сам стигао ти вероватно никада нећеш смети ни да се упутиш. Да, тачно је да сам на дну... и уопште није лоше. Овде ћу сасвим сигурно заувек остати јер итекако има шта да се истражује. Не покушавам да исправљам криве Дрине, само ослушкујем вечност и пратим сопствене унутрашње путоказе. Овде се јасно, као на длану, види та бесконачност која указује колико је садашњост заправо бесмислена и безначајна.

„Опет сереш“ – изговара Chat-ов трбухозборац.
Он тражи да му се поједностави, у два реда максимум, читава филозофија света и прстом покаже пут.

Е онда овако...
Гурни прст у задњи улаз, удахни дубоко, изброј до 5. Затим извади прст и опери га. Сачекај још 5 минута да се јави глас из васионе и да ти покаже прави пут.

Понављај ово док се глас из васионе не јави.
Иди ка дну себе.
Можда ишчачкаш нешто конкретно...