ИСТО А ОПЕТ ДРУГАЧИЈЕ

Моја супруга редовно прочешља сваку колумну пре него што је објавим. Е, то је цензура, људи моји. Шалим се, наравно, имам ја довољно искуства да кроз њену цензуру прогурам све што сам написао и да то објавим, па макар и на мала врата. Јер другачије и не може...
Она те колумне прочита и онда ми да мишљење у погледу разумљивости и поруке текста. Само каже: „Да... То је то, све сам разумела“ и текст иде на блог. 

Е сад... За прошли текст „На дну себе“ ми је рекла да се мало понављам, тачније, да сам мање-више раније већ обрађену тему написао на другачији начин. Пошто сам ћутао након њеног коментара, наставила је: „Али свака ти част, треба умети написати мање-више исти текст потпуно другим речима.“ Ко ће кога ако неће она мене.

Међутим, ипак сам решио да изнесем своју одбрану. Ко ће бранити текстове ако не онај ко их је и труковао. Нисам ја, жено, крив што се у овом накарадном свету све одвија у циклусима. Не може мени и то ићи на душу. У реду су природни циклуси који почињу и завршавају се на начин како је то сама природа уредила. Ко сме и ко може њој да противречи? Ех, па раде то многи, али их иза кривине сачекају њени закони који се не дају изврдати. Нема тог адвоката који може у законима природе да пронађе рупу. Природа је озбиљан систем и ту нема шале.

Али постоје и циклуси који се понављају као нека бајата прича, као ужасно досадна реприза, на коју сви изнова наседају и доживљавају је као премијеру. То су друштвено-политички циклуси које је прописао главни уништитељ природе, а то је човек. Све смо ставили под своје, једино природу не можемо, она се не да. Али зато, као последица тих друштвено-политичких циклуса, осташе људи изломљених мисли, безлични и празни као напуштени дворци. Немају куд него у коло.

То што човек прописује у основи није лоше, као што и неписана правила којих се придржава могу бити добра. Али под зубом времена све што стоји на папиру неминовно избледи и постаје безвредно. Друштвено-политичке циклусе су измислили они који желе да све држе под контролом. Дају ти улогу и значај у тренутку кад им требају статисти, а после све збришу и нико се ничега не сећа. Статисти остају у чуду које постаје нови темељ за градњу будућих бесмисла. И тако у круг.

Сад ме и не чуди што је мој друг, којег сам поменуо у прошлом тексту, стао на страну људи који учествују у друштвено-политичким циклусима. Што је решио да ослободи институције и да у нашој Дембелији све крене од нуле. Он је жртва тих бескрајних цикличних померања... Једноставно, оно што ти је природа дала мораш да негујеш, чуваш и заливаш, у супротном и природни процеси око тебе и у теби постају сувопарни и предвидиви као и друштвено-политички. Пролазиш без зрења, као вештачки цвет. Лепота и боја су ту, али без природних процеса, процеса сазнања. А човек мора да сазри да би изашао из циклуса.

Нисам ја крив, жено моја, што кога год да сретнем он покуша да ме врати у 2000. годину. Понекад се питам да ли је од тада заиста прошло четврт века. Сви моји саборци и даље држе празне главе на готовс, спремни за нове подршке и нове оптимизме. Ја сам од тада баш много газио по свакаквим теренима и могу вам рећи да сам далеко одмакао од дневно-политичких фраза. Мада неки и даље покушавају да ме врате тим дневно политикантским просерима... ваљда мисле да сам сишао с ума. Тако им је засигурно лакше. У супротном би морали да се сусретну сами са собом.

Друже мој, институције су људи који седе у неким нама недоступним зградама. Њих моћници користе као главно оружје за очување сопствених привилегија. Главна улога институција јесте очување апсолутистичке власти великог капитала. Нико није луд да се бори против себе нити да сече грану на којој седи. Па тако и ови што у циклусима понављају старе приче о ослобађању институција. Сви су они на истој грани, а ми остали смо под тим дрветом и у огромном страху.

Приче се не би понављале, као ни испразни друштвено-политички циклуси, да их људи сваки пут не прихвате са истим одушевљењем као да су тек измишљене. Млади не би били довољни да створе критичну масу, старији су по мени критичнији случајеви јер су кроз тај круг већ прошли. Многи од њих и неколико пута, али из тих устаљених циклуса увек некако изађу кроз дупе. И зато се питам колико треба просечном човеку друштвено-политичких циклуса да би изговорио: „Ма носите се сви, одох да читам Шолохова, а ви протествујте.“

Мало морген. Нема том послу ништа... Лакше је бити у кругу него мимо света... Треба се отцепити од већине... није то лако... погледи знају да буду веома непријатни...

А сад прсте у уши и повез на очи... Немојте да напуштате своју зону комфора. Јер ово је ионако само вентил једног исфрустрираног хомоса који пуца на све стране у намери да понизи илузије...

А сад сви у коло...

До коначне победе када ће све бити другачије, а опет исто...