АПОЛИТИКА

На моју велику радост, Амери неће градити ону ругобу од хотела на месту где се и данас налазе остаци Генералштаба, једног од симбола наше велике победе над НАТО пактом. Али нема места радовању, мени ово изгледа као прва четвртина у кошарци. Има још да се игра. Битка за Генералштаб је, чини ми се, тек почела...

И ова колумна потекла је из мог локалног кафића. Пре пар дана свратих тамо да сркнем своју омиљену кафу и ето приче. Мој лични и омиљени блокадер никада не мирује. Тако би и овај пут. Чим сам ушао, затекао сам га како слави победу над Америма. Чуо сам да то чини већ данима. То нам је у крви, волимо да славимо пре краја битке... ваљда се плашимо коначног исхода.
Вели он да су их разбили, до ногу потукли сироте Амере, и да после оваквог дебакла нико више неће смети да аплицира на београдске хектаре. Рече сав еуфоричан да нису могли да треве врата. А сад каже: идемо даље, на протест у Нови Пазар. Сија као плотна... буквално се запалио као сува детелина.

Мада сам седео близу места са којег је блокадер ликовао над поразом Дрим Тима и уједно позивао у нове победе, имам утисак да сам баш ја тај разлог због којег се дерао као на трибинама. Кад је завршио свој кратки монолог, само ме је питао: „Је л’ тако, комшо?“ Пошто сам био забленут у телефон, тргао сам се и одговорио: „Јесте. Честитам на победи. Али мислим да је рано за славље јер утакмица још није завршена. Али ова победа је свакако вреднија од оне из 1999. године.“
А он ме пита: „Шта 1999.? Па зар нисмо са Америма играли 2002. у Индијанаполису?“ Ту се наша даља прича завршила, само сам рекао да журим и излетео ван.

Шта рећи... Млади блокадер је ту негде око 2000. годишта. Слажем се да не може свако баш све да зна. Наравно, то је апсолутно немогуће. Њему боље иде кошарка него политика, очигледно. Знам да је детаљно прати и гласно анализира. Али проблем је у томе што он и политику посматра као кошарку и, на сличан, навијачки начин, анализира. Он јадничак није ни свестан колико је крупан новац ушао у наше мале главе. Кад помислиш да радиш нешто из љубави, навијаш или протествујеш јер волиш и бориш се, знај да су то букагије. Не осетиш их јер је то нова технологија – онлајн букагије.

Е сад... Аполитичност се, нажалост, претворила у активизам који истовремено пумпа и буши на све стране. „Буши хахахахха... Буши хахахахаха...“ Аполитични блокадер је очигледно побркао победу над Америма на Мундобаскету из 2002. године и ону над НАТО Дрим Тимом из 1999. године, горко-киселу. Знање врло често остане само она оцена у школској књижици... ваља га чешће утврђивати. Да нам се не би чешће дешавали пленуми...
Ево, већ чујем разумевајуће гласове да се човек мало збунио, па шта онда. Све би то било у реду да нисам од исте персоне чуо неколико запрепашћујућих елементарних непознавања података из наше историје 20. века. Па шта... Али зато може да расклопи и склопи ајфон за пет минута као лего-коцке. Могу да се кладим у кворум на студентском пленуму.

Знам ја да сам један аналогни комад генерације из прошлог века. И моје (не)знање је у доброј мери остало у тим књижицама. Свестан сам тога.
Такође сам сигуран да би мој лични блокадер могао, само кад би хтео, једним кликом од мене да направи правог правцатог блокадера. Ове нове генерације су чудо, програми их раде... Само му треба мој код да се улогује на мене и, за пар минута, ето ти Владе блокаде. Чак и када бих то желео, не бих могао да му дам свој код јер сам га и сам заборавио. Ваљда му неће пасти на памет, после овог текста, да и мене као ајфон расклопи у комаде и поново склопи. Сигуран сам да би му за то требало много више од пет минута.

Политика је једна намештена игра без одговорности, светска па самим тим и наша. Ја вам дођем као бивши играч који са трибина посматра све то и не жели активно да учествује у увек истом исходу. Главни судија не свира очигледне фауле, пушта грубљу игру чим се мало закува. Колико нас све то кошта...

И да... Не слушајте независне телевизоре, они често не преносе мечеве уживо већ пуштају одложен снимак због кладионица – ако ме разумете. Сви телевизори само на себе мисле. Јер... капитал не сме да изгуби.
Не славите вођство после прве четвртине. Наставите и у другој као да почињете од нуле, ипак играте без тренера. Утакмица још није завршена...

Ипак...

Не могу да сакријем радост што Амери, како ствари сада стоје, неће градити још једну кућицу на Балкану.

Нека их, само нек иду преко Албаније...
Најбоље пешке... да виде мало како је то...

Далеко им Бела кућа.