ДУПЛИ ОПТИМИЗАМ

Јуче сам у локалном кафићу срео комшију из текста „Изнуда оптимизма“, оног што љушти вињаке у слободно време... а углавном је слободан. Да, то је онај чија деца ђоновима гланцају булеваре док он седи у кафани и џангриза онима који им не пружају подршку. Покушава и мени, али му ја увек на ефектан начин запушим уста.

Чим сам ушао, видех да је једини слободан сто био онај до његовог. Шта је ту је. Никада нисам спадао у оне који се повлаче пред, условно речено, неистомишљеницима. Мада, он је више свој него мој неистомишљеник. Одавно сам себе успео да одвојим од канализационих излива који теку улицама нашијех градова диљем наше лепе, али и даље заостале земље.

Сео сам сто поред њега и наручио дужу са топлим. Чим ми је стигла кафа, подигао је поглед са свог вињака и прозборио:
„Комшо, прошли пут си рекао да ће победити студенти. А после си наставио да пишеш исто као и пре тога. Зашто си толики песимиста? Где ће нас све ово као друштво одвести?“
Саслушао сам пажљиво свако питање које ми је поставио. Мада сам их већ унапред знао, али хајде…
Доста добро познајем свог комшију, неких десетак година солидне комуникације је иза нас. И сигуран сам да му је ова питања суфлирао његов друг, господин Вињак, од којег се не одваја више од 20 година. Претпостављам, али не смем да тврдим, да је тражећи себе сасвим случајно налетео на њега... и од тада су фактички нераздвојни.

На његова питања одговорих да је мој песимизам само ствар његове перцепције... и свих оних који су њему слични. То су углавном људи који сопствени страх прикривају лажним оптимизмом. Сопствену неспособност да се суоче са реалношћу правдају туђим песимизмом. Али ствар је у томе што ја, шта год вам ChatGPT о мени рекао, уопште нисам песмиста. И он вас ложи као и Чупо.
То ми све личи на оно кад те неко позове на пиво, а ти одмах прихватиш јер управо теби то пиво треба баш као и њему. То вам се у математици зове најмањи заједнички садржалац. И док испијаш своју криглу, ни најмање ти није битно ко је онај преко пута тебе чији си позив на пиво прихватио. Ни најмање не размишљаш о томе колико је комуникација међу вама остварена. Да ли једно другом помажете, да ли се у интелектуалном и енергетском смислу допуњујете. Ма не… Ваш заједнички циљ је утолити жеђ и потребу за пивом… углавном само то.

Е тако је и са поменутим оптимизмом у погледу протестних дешавања која теку Србијом ихахај. То вам дође као потреба за пивом из претходног пасуса. А код мог комше је у питању вињак. Он је мало напредовао у том погледу. Идеш на протесте као на пиво, не гледаш ни због чега, ни са ким, ни за чим...
А зашто је томе тако?
Па врло једноставно. Ако не пружиш подршку, одмах те, хтео не хтео, убацују у машину за етикетирање. То је та аморфна маса која све може, све зна, ничег се не плаши, али само док је у чопору. Чим изађе из њега, враћа се на фабричка подешавања, послушничко-понизна. То је зато што не умеју да кажу, умеју само да понављају оно што су други написали. То су углавном људи од задатка…

Дакле… Следити друге није оптимизам него наивност. Тако и мој комша иде за Чупом и његовим мегафонима месецима и, осим жуљева, није добио ништа друго. Већ чујем гласове како би можда нешто и било од протеста да смо сви добили жуљеве од корачања, да смо сви мало допринели. Како да не… Добио сам ја жуљеве на мозгу од трчања по бесмислу… Не пристајем на сервиране истине… То су све јалове борбе у којима је ђаво делилац правде.

Иначе… Комша редовно чита моје текстове и недавно ми је рекао да ми завиди на храбрости. Каквој храбрости, мислим се… Зато ја тврдим да је он неистомишљеник са самим собом, како и рекох на почетку. А то није шала.

И тако… Док већина испија свој оптимизам на екс, ја настављам да разбијам илузије и маштања о бољем сутра у свету у којем је све мање-више договорено. Једина шанса нам је неки нови свет. А за тај подухват блокадери немају никакве шансе, чак ни из угла мог оптимистичног комше.

Конобар: „Дупли оптимизам за мог комшу.
Ух, пардон — дупли вињак.“