ОД ИЗБОРА ДВА ПУТИЋА

„Распиши изборе, кукавице. Тражимо изборе. Изађи на црту. Распиши победу.“ То су само неке од парола исписане на пешачком прелазу по којем свакодневно газим. Кад год их видим или чујем, добијам неиздрживи напад хемороидног свраба. А зашто...?

Ево зашто... Кад се то у Србији било шта на изборима решавало? Који су то избори од увођења вишестраначја били од историјског значаја? Чак и они 2000-те године, били су велика нада и полет оптимизма, на који је 12. марта 2003. године спуштена црна завеса.

И док пишем ове редове, чујем узвикивање отрцаних парола које не престаје. Понекад стичем утисак да ће наредни избори решити много више од онога што протестни скупови паролама најављују. Да, паролама. Програм свенародног покрета исписан је разним бојама на картонима магацинских кутија из маркета. Толико, отприлике, и вреди.

„Спаса нам нема, пропасти нећемо.“ Да, баш тако. Верујте ми на реч да лично познајем неколико десетина људи који немају ништа против политике актуелне власти и овог, рекао бих, трајно поремећеног система вредности. Не могу да се сетим да ли икога познајем ко жели истинске промене у друштву... промене вредносног система...
И не само то - многи припадници протестног народа су на последњим парламентарним изборима гласали управо за владајућу партију, или ону претходну из које је она настала. И кад их питам шта тачно желе да промене у овом наопаком друштву, не добијам одговор. Само тишина која пробија звучни зид... Безидејност...

Али добро... Трубим и ја, додуше много тише, да друштво не може да мења неартикулисана маса. Она је ту да пружи подршку одређеним појединцима који имају муда да направе озбиљне заокрете, како у унутрашњој, тако и у спољној политици. А ови што воде свенародни скуп јасно шаљу поруке да од тог заокрета неће бити ништа, јер многима од њих очигледно недостаје тај парни орган како би са мегафона прешли на дела.

И да... Огромна већина људи генерално подржава паролу да институције треба да раде свој посао. Ту нема спора, дефинитивно, и то јесте једна од тачака консензуса свих странака, покрета, група грађана и других политичких организација. Али, само декларативно... Већина се и даље држи оне крилатице: „Закони су за противници“. То јесте део традиције дуже од сто година, коју је само Пашић гласно изговорио. Институције да, али да не чешљају нас него наше противнике или неподржаваоце... То је тај прећутни плебисцитарни наратив, одвајкада: правда на паролама, институције у фотролама.

И не само то. Народ маршира куда му се каже, верује ономе коме треба и до када треба. Нема никакав утицај на политичке токове. Увели су га у малу бару пуну крокодила. Већина организатора лепих жеља ће се извући, јер лично познају те крокодиле, а народу — како буде...
Ми не бирамо, бирају нам други... ми само гласамо.

Е сад... Ако опозиционе партијице, групице грађана и разни покрети не напабирче већину на наредним изборима, остаће им два насловна путића...

Први је да таворе у опозиционом талогу, док им се другачије не нареди...
Други води у загрљај оних против којих су се „ревносно“ борили... што је вероватнији сценарио, узимајући у обзир досадашња искуства.

Крај колумне се сам намеће:
Дедер, Мики, један Д-дур да довршим наслов: „Овим другим бих пре стигла до тебе, јаране...“