ЕВРО СЕПТИК
На овај текст ме је понукао један познаник којег нисам видео годинама, а који иначе редовно чита моје колумне. Путем СМС-а је, пре некако, изразио да му се свиђа мој стил писања, и то је мање-више било то.
Сретох га пре неки дан насред Змај Јовине, и док смо се руковали, упитао ме је: „Брате, кад си ти постао тако евро септичан?“ Насмејасмо се обојица, кад не лези враже, он настави: „Колико ја знам, ти би пре 15–20 година дупе дао за Србију у ЕУ, а сад тако пишеш.“ Шта да кажем... Добио сам метак у чело... Још лежим насред пешачке зоне и чекам увиђај...
Шта се десило са мојим добрим познаником – не знам тачно. Оно што сам начуо од његових пајтоса, мислим да је управо и узрок његове неодмерене реакције – а то је алкохол... Био је нализан као Рус...
Некад смо знали заједно да подупиремо шанкове... Али ја сам од тог спорта одустао пре добрих 15 година и успео, у доброј мери, да очувам своје мождане ћелије... Или бар мислим да јесам. Што се за њега сасвим сигурно не може рећи...
Било како било, колико год да ме је контузовани дрипац изнервирао, морам признати да је делимично био у праву.
Ја јесам био евро ентузијаста од, рецимо, 2000. па све до неке 2008. године, а онда се тај ентузијазам топио полако, као снег на благом плусу. Али и до те 2008. године не бих за ЕУ дао ни један део себе, посебно не онај горе поменути... Да не лајем опет...
Што јесте – јесте. Био сам један од првобораца те 2000. године и борио се свим срцем за демократске промене. Боље да вам не кажем како ми све то данас звучи.
Један мој саборац и ја добијали смо од покрета Отпор пропагандни материјал и растурали га по нашем родном Новом Кнежевцу, уз асистенцију још 20-ак аполитичних авантуриста.
Нема ту шта да се крије. Мислим да то и врапци знају. Без динара накнаде, сејали смо наду у боље сутра – или, боље рећи, лепили и шарали ту исту наду по зидовима наше паланке. Трајала је та борба неколико месеци, док је Слоба решио да, прво, распише изборе, а после и призна свој пораз на њима.
Веровали смо, били пуни ентузијазма, нисмо се плашили никога... Мада, сасвим сигурно из ове перспективе, нисмо ни могли бити свесни последица од евентуалног неуспеха. А свакако нисмо знали да је исход био прилично известан – да не кажем договорен, као и свака револуција. Како смо то тада и могли знати са својих седамнаест година...
Било је то потпуно друго време. Били смо ослобођени ових оптерећујућих друштвених мрежа које виралним чине сваку глупост и њихов садржај по правилу диктира изопачене моделе понашања. Тада, рецимо, никоме није пало на памет да нас младе, или ове мало старије – после тешких ратних година, хиперинфлације и санкција – шаље да бицикловима идемо по институције, систем вредности и владавину права. Ма јок. Ми смо били толико битни да су нам те институције донели на руке – већ 5. октобра увече.
Е сад, тачно је и да смо врло брзо схватили да су нас наши ЕУ партнери прешли. Јер, кад смо 6. октобра ујутру пробали да видимо да ли раде те институције, схватили смо да су нам увалили шкарт робу... Биле су то застареле верзије институција, оне које њима нису требале, па су их нама утрапили. Баш како раде и са аутомобилима и осталом робом. Већ тада сам почео да схватам поенту постојања ЕУ. Али тек почео. Као што сам већ рекао у једном од претходних текстова – пут од дупета до главе је дуг, неосветљен и пун кривина... Потребно је време...
Грамзивост прворедних освајача слободе и демократских вредности одмах је дошла до изражаја у свом пуном сјају – рекао бих, већ 5. октобра увече. Убрзо су почеле праве битке за позиције моћи и утицаја. Приватизација је убијала у појам многа опимистична очекивања огромне већине. Отрежњење је дошло врло брзо – као хладна освета велике ЕУ камариле... Ужасне последице у виду отпуштања радника, даљег урушавања система вредности увозом ријалити програма и осталог отпада са дна каце западних депонија...
Опраше нам додатно већ добрано опране мозгове... Наступио је период софистицираног Информбироа – Запад VS Исток. На крилима тих подела убацише нас у теретне вагоне као стоку и послаше нас у правцу ЕУ, брзином од 20 км/х... Боже ме прости, изгледали смо као заробљеници који не знају тачно где их воде... А ни зашто... Али предосећају несрећу... Као и данас.
Теретни воз у који нас те 2000. године потрпаше стаје у сваком засеоку, утоварајући и грађане других држава данас популарног региона. И тако сви заједно путујемо већ 25 година као ка ЕУ. Неки су у међувремену пресели у брзи воз, и без карата се прошверцовали до главне станице ЕУ. А ми остали и даље путујемо, довољно споро да смо још увек на безбедној удаљености од њихових монументалних дворова, и од привилегија које само њима припадају.
Ми смо Европљани другог, или ко зна ког реда.
Па онда та 2003. година када нам се премијер, по мени поносан и достојанствен, вратио на штиту из боја за светлију и бољу будућност. Он је заправо водио битку да нас тргне из вишедеценијске хибернације, сваког од нас појединачно – како бисмо схватили да смо сви ми заједно једнако битни у борби за боље сутра. Колико свако од нас буде спреман да се поправи и да ради на себи – толико ћемо сви заједно као друштво напредовати... Да, то негде јесте био његов циљ. Али наш – дефинитивно не... То се види и данас, нажалост.
Па онда силна условљавања од стране те уређене заједнице европских држава, која је, баш онако, добронамерна... Та заједница жели да сви будемо исти. Да се купамо истим прашковима, да се чешљамо на исту страну, да миришемо на исте парфеме, да заборавимо нашу културу и историју, да слушамо и гледамо истине које нам они презентују, да верујемо њиховим извештајима а не својим чулима... То је даме и господо слободно ропство...
Јер, никад није било више приче о људским правима, а од тих права ни трага ни гласа. Али битно је да се прича и зарађује на томе преко разних НВО. Једини смисао постојања тих накарадних организација јесте, између осталог, уништење националних идентитета и креирање нове неостварности...
А од демократије код нас ни трага ни гласа. Од те нулте демократске 2000. године, осим пацки од наших тутора, ништа друго нисмо добили. Да, била су нека тзв. бесповратна новчана средства уплаћена на рачун наше пробушене кесе, али превасходно у сврху очувања утицаја наших поверилаца у односу на нас – вечите дужнике. Класично дужничко ропство.
Па онда бројне коалиционе владе без наде, трипер комбинације и кохабитације... Спустисмо се с великих очекивања тобоганом у базен без воде. Олупаше нас са свих страна. Увели су нас у Лигу шампиона са буџетом од 100 евра. Губимо са 20:0 сваку утакмицу, и то као домаћини. А у гостима ни не играмо, па нам пресуђују службеним резултатом 40:0... Али ми ћутимо и мотамо каблове за велике компаније и мале паре...
А за то време, разне комисије европских тутора вршљају по нашем забрану и уређују нам сваки сегмент живота. Потпуно неприметно, отимају нам нас и уваљују нам неке нове културне и етичке стандарде. Доносе нам резолуције у сврху еволуције, бројне препоруке, нека безглава поглавља која неодољиво подсећају на нивое у видео-игрицама. А онда ти бесмислени кластери који се отварају и затварају сходно политичким околностима, без икаквих вредносних принципа.
Вражији је тежак посао од Балканца направити Германца.
Ако треба – Балканац ће постати Германац,
ал’ не за џепарац и бедни минималац,
Дај нам, Швабо, плату да живимо ко људи,
ајд бар једном човек према нама буди.
Знају то ЕУ тутори – неће они Балканца преобразити у Германца. Нисмо ми исте висине, фали нама још доста да станемо крај њих. И тако ће вазда остати. То је само колонијална игра коју велики играју одавно. Они ослобађају мале земље од њихових диктатора, што је веома хуман посао – нема шта. Уводе им демократију, узимају ресурсе и природна богатства, а истовремено, око своје рајске баште подижу жичане ограде да непожељни не би могли стићи у њихов рај. Свака вам част – одличан 5.
Е зато је мој евро ентузијазам отишао до врага пре десетак година. Разлог због чега се мој ентузијазам толико дуго држао врагу за рогове је и чињеница да је моја прва револуција успела. Са својих шеснаест година сам почео да пратим политику, са седамнаест изашао на протест и донео са својим саборцима револуцију. Како ти мени, брате, да објасниш да су се неке ствари тада невероватно поклопиле и да ја у то још и поверујем?
Али ево, видим да су неки моји исписници поново поверовали у неко дешавање револуције. Очигледно су преспавали протеклих 25 година, или је у питању нешто много озбиљније. Али о томе нећу у овој колумни.
Е сад, то што је мој евро ентузијазам отишао до врага, не значи да сам зглајзнуо на про-руску или про-било-коју-другу страну. Већ само до врага. Болна сазнања до којих сам долазио годинама донела су шокантно отрежњење. Оно је проузроковало да моја нада падне са 20-ог спрата на плочник и раздроћка се у парампарчад.
Међутим, то не значи да сам против ЕУ по дифолту. Таман посла. Само сам свестан да, без еуфорије, треба да наставимо теретним возом да се крећемо 20 км/х ка слободном ропству – јер је то једини колосек који тренутно за нас постоји.
Ако сви будемо свесни тога, неће нам се више дешавати нова разочарања. Треба да будемо свесни да не идемо ка систему вредности, већ ка строго устројеном демократском ауторитаризму.
То је тај обрнути тоталитаризам о којем је писао Шелдон Волин, на којег сам вас већ упућивао у претходним текстовима.
То је та контролисана демократија.
По то чудо се никако не иде добровољно...
А посебно не бициклом...
Коментари
Постави коментар