ТРАГОВИ

Ко су људи? Шта су људи?
Јесу ли људи заиста мислећа бића?
Мислим да не...
Тачније... огромна већина није...
Ево ти већино:

Људи су војска дезоријентисаних појединаца. Пук унапред поражених солдата на свим фронтовима... Злоупотребљених, преварених, изманипулисаних, залуталих чопора. Људи јесу социјална бића, али друштво је често основни разлог због којег су спремни да се одрекну себе. Избегавајући осуду околине, човек је спреман да поништи себе и одрекне се сопствених принципа, да би се тако „празан“ ставио у службу других. 

Не верујем онима који ходе у групама, мањим или већим, и залажу се за опште добро. Све и да су само две особе у питању, одмах помислим где ли се сакрио трећи који ће на крају да покупи ћар. У групама се крећу несигурни, уплашени, слаби, разочарани, углавном они којима је потребна помоћ, а не траже је. Без имало муке, посланици „Великог Брата“ их окупе и уводе у своје приче, све под плаштом да раде нешто добро за себе и друге. Од њих траже опредељеност и јединство, а све у сврху опстанка подела и слободног ропства.
Да... Страхом и поделама се најлакше влада...

И увек исто... Људи бирају добро утабане стазе којима су пролазили њихови претходници, чак и они сами, а које не воде до жељеног циља. Уклапају се у неку од понуђених већина, ради осећаја припадности, који ствара лажну слику сигурности... то је само привид...
И тако се крећу утабаном стазом до сасвим извесног исхода, који њима у том тренутку није познат, али је свакако погубан. Све то из разлога што они више нису они. Уласком у групу постају обични чланови и престају бити индивидуе... Лишени рација и могућности слободне перцепције, дозвољавају да им други формирају мишљење... И тако остају вечно одани тој безличној војсци која, изманипулисана, маршира у правцу даљег урушавања слободе и сваког њеног назирања негде у перспективи...

Организоване масе људи заправо служе да заклоне оно што је најбитније за опште добро... Ако хоћемо јако друштво, оно мора бити сачињено од јаких појединаца... Борба и победа сваког појединца приписује се друштву у целини. То су мале победе, али ако би их било довољно, постајале би све значајније.
А победе великих група и покрета заправо представљају победе само оних који су их и организовали... Једино што се у том случају може одразити на друштво у целини јесу негативне конотације такве чопоративне победе, у виду освета према онима који их нису подржали. Поруке су увек исте и њих шаље „Велики Брат“ сваком ко одлучи да изађе из тог кола... да не буде део његове игре чији је исход унапред познат... 

Е сад... Код нас се за сваког ко се одважи на демистификацију онога што нам се дешава каже да пуно сере... То сасвим сигурно чека и мене. Али, упркос томе, ја ћу наставити са демонтирањем те индоктринације коју континуирано врши „Велики Брат“, а тиче се наметања те сталне борбе за демократију и слободу. Не постоји ни једно ни друго. Демократија је данас у рукама ауторитарних капиталиста, а слобода је на доживотној робији.

Шта је сад ово...?
Песимизам...?
Дефетизам...?
Ма не...

Престаните да идете за звоном... на крају те стазе су увек туђи интереси који се косе са вашим чистим намерама...

Реците млађима, деци, пријатељима, унуцима, да сте тим трагом већ ишли... да је погрешан... и покажите им прави пут...

А који је то пут...?
То је пут ка себи...

Кад стигну до себе, пронаћи ће и излаз...

Срећно...