СЕПАРЕ

"Што се тиче евроскептицизма, нисам ја 100% против уласка Србије у ЕУ. Ја овај свет посматрам као кафану из које треба изаћи без флаше у главу." Ову поруку сам добио вибером од свог друга Срђана, са којим се нисам чуо неколико година. Не знам зашто, а сигуран сам да не зна ни он.

Након дуже преписке упитах га да ли смем да турим његову поруку у свој наредни текст, и да је искористим као тему следећег блога. Одговор је био позитиван.

Мораћу модификовати његову верзију и од светске кафане направити сплав... Прикладније је данашњем времену. Свет је давно напустио кафану. Шљаштећи сјај, снобизам и моћ више одговарају амбијенту сплава. Хајде да мало заљуљамо свет...

Субота вече, на сплаву у најави још једна луда журка. Градске зверке имају своје резервације. Ми, мање битни, стојимо у реду за улазак. Дрес код и педигре проверавају широки вратови на улазу. Не може ту да уђе било ко. Само одабрани тумарају по Содоми и Гомори тог гламура.

Једва сам се, без резервације, са пар пријатеља пробио кроз врата пакла и некако доспесмо у епицентар догађања. Тик уз гологузу играчицу на сред светског понора, одмах до плејбек певаљке, такође оскудно обучене.

Ту су и ћелаве њушке на великом гласу. Најскупља пића, цигарете, томпуси и још по неки дезерт стоје на столу у углу, из ког се види цео помахнитали свет. Строги погледи из скупих одела контролишу ток журке. Капитал без порекла шаље пића на све стране. Напетост полако расте, крв почиње да кључа од беса и жеђи за моћи.

Сви лудују за брзом ловом и лаком забавом.
Неукус и кич добијају свој потпуни, дигитални израз. Турбо фолк хитови неумољиво убијају преостале мождане ћелије. Два сата иза поноћи, притисак је као у експрес лонцу. Претеривање је узело маха, мера је потпуно нестала... Свет је на палуби, разум на дну.

А ја као и обично нисам пио ништа осим киселе... Док је кормило у рукама скупих одела, не узимам ни кап. Тако сам решио пре пар година. А друштво је мало цугнуло, тек да нам изваде просек у маси. Да нас не би избацили заједно с мојом киселом, пошто ми је претходно набију у дупе...

Одједном мрак… као на позорници пред аплауз… и рафал из хеклера са пола метра од нас — човек пада. Стаје музика… певаљку и гологузу играчицу одводе са светске сцене, претрнуле од страха. Сви леже непомични, упуцани у појам.

У року од десет минута улеће одред специјалаца са дугим цевима… почиње увиђај на месту немилог догађаја. Обављају разговор са избезумљеним човечанством које је до пре пола сата сисало коктеле и млатило главама као махнито. Сад сви стоје мирни као бубице, одговарајући на постављена питања.

Наоружане власти нису баш благонаклоне према онима који нису ништа видели. Шта су уопште могли да виде у тој гужви знојавих тела, ошамућених коктелима и измешаних мириса парфема? Овде је враг однео шалу, видим ја.

Долази до мене углађен представник охоле власти у оделу. Није му се видео пиштољ, али сам сигуран да га је имао. Питао ме је шта сам видео.

Рекох му да нисам видео ништа. Када сам се окренуо, жртва је већ лежала у локви крви… Професионалца нисам видео…

"Да ли сте пре тога видели неког сумњивог, будући да сте били у непосредној близини жртве?" – упита власт.

"Погледајте онај сто у углу," – одговорио сам, видно нервозан. Наравно, за столом није било никога. Скупа одела нестала су у магли дима, као са позорнице – прави мајстори илузије...

„Мислите онај сто тамо?“ – пита ме представник власти.
„Власник сплава је рекао да за тим столом није било никог цело вече“, додао је.

У том тренутку осетих како је флаша из кафанске гужве с почетка приче завршила у мојој глави.

Брзо сам схватио...
Тај сто гарантује имунутет.

„То је сепаре...“