„ОПА БАКО, ИДЕМО ЈАКО“

Нећете ми веровати кога сам јуче видео у локалном кафићу... Не, није локални блокадер... него његова баба... главом и брадом. Добро де, нема баба браду, мада више нисам сигуран да има и главу. Седела је два стола лево од мене. Био сам пред њеним очима као пред стрељачким водом. У праву беше мој друг кад је рекао да су те блокадерске бабе мало модерније, оне не воле да их зову бабе него баке. Тако да ће у даљем тексту она бити бака са беџом.

Чим сам сео, одмах сам сконтао да је то чувена бака из прошлог текста за коју сам написао да је дупло отрована. Прво, имала је неколико беџева на јуначким прсима, боже ме прости, као да је јуче стигла са Солунског фронта. Извињавам се нашим храбрим прецима на поређењу, али ове данашње генерације стварно ни најмање не личе на Солунце... то су салонци а не борци... Наравно да и себе ту рачунам. И то прво себе.

Срећом да нигде није било монополисте на посед даљинског управљача, па је на екрану горео независни телевизор са младим извештавачицама праве и само једне истине са улица наше нам разваљене земље, у сваком смислу... То су репортерке које иду по свакој шупи у свакој забити, одакле призивају надлежне да дођу и закрпе рупе које су, гле чуда, настале у последњих 13 година. Дакле, нема ни једне рупе у нашем систему старије од детета које сад иде у седми разред. Занимљиво... или више провидно...

Чим сам сео, наручио сам своју кафу и дограбио телефон из торбе како не бих морао да зурим у „центрифугалну“ емисију. Узео сам да читам неки текст да се мало опустим, кад оно: „Читала сам твоје текстове, унук ми је дао линк“ – рече бака с беџом, веровали или не. Али та магична реч „линк“ ме је додатно уплашила. Помислих шта је све овој баки доступно кад користи овакву терминологију.

Окамењен се осмехнух... и помислих: па ја ћу постати први блогер који је успоставио комуникацију са метузалемом у тренду. Шалу на страну... После пар секунди рекох:
„И, какви су вам утисци?“
„Уопште ми се не свиђају. Тако млад момак са толико песимизма у себи. Ја сам професорица у пензији, али кад видим ту непоколебљиву младост осећам се као студент. И подржавам свог унука и сву нашу децу у њиховој борби. То је и наша борба. А ти покушај да те речи, којима солидно бараташ, усмериш у правцу подршке нашој младости...“
„Добро, бако“ – рече локални блокадер, који ме је фактички исчупао из вербалних канџи своје баке у успону. Ваљда је и њему постао непријатан њен монолог.
Стекао сам утисак да би, да је блокадер није прекинуо, на крају добила и аплауз 20-ак присутних гостију који су с пажњом слушали њено излагање које је више личило на манифест са озвучене страначке говорнице.

После пар секунди од када је бака с беџом прекинута у свом излагању рекох:
„То је све у реду. Имати различито мишљење од других није ништа опасно, штавише... И ја их, госпођо, подржавам, али на свој начин. Желим да исправе силне грешке на које су их вешто навукли и да заиста почну да владају ситуацијом. А не да им други кроје маршуте којима ходе, преводећи их жедне преко воде. А најпосле ће, кад ствар добрано сазри, неколицина сатрапа кораке наше младости да претвори у своју победу и коначну поделу плена. Нико их се сећати неће, осим што ће они памтити своје празне подухвате које су други претворили у разне синекуре, бизнис планове и пословне успехе. Јер, њихов протестни чопор ходи у нивоу земље, расипајући своју младост и енергију по хоризонталној равни где она неминовно губи снагу. О политичким питањима одлучује се на много вишем нивоу... на последњем спрату солитера...“

„Доста!“ – устаде бака као опарена...

Рекао бих да се десио судар светова...
Science fiction vs realnost...

Излазећи из кафића рече:
„Нисам дупло отрована.“