НЕ ДА ЦАРИГРАД
Данашњу колумну почећу наставком дијалога из прошлог текста између коџе Милоша и Димитрија Давидовића:
Димитрије: „То је народ тражио и добио.“
Коџа: „Ма добиће к...ц.“
МУК У ПРОСТОРИЈИ
Коџа: „Не да Цариград. Е што сте будале. Па да нисте печатили то у новинама, нико ништа не би знао. А сад курири лете на све стране, носе новине и људи прво што виде — виде конституцију. Онај руски посланик каже да ми правимо неку француско-швајцарску администрацију.“
Димитрије: „То је најбоља администрација у данашњем свету и Новине сербске ће се борити за њу.“
Коџа: „Ма неће! Неће доносити вести из моје породице, неће доносити указе и неће бити вести из Србије.“
Димитрије: „Али...“
Коџа: „Доста! Одмах предај уредништво професору Димитрију Исаиловићу. Он зна да смо ми држава нова, неуређена и слаба, и да се о нама само слабо ваља писати.“
Димитрије: „Ма не може...“
Коџа: „Ма сместа, бре!!!“
Ако уместо Цариграда случајно прочиташ Вашингтон, можеш се телепортовати из 1835. године директно у садашњост. Мало не да Цариград, а мало ни владар. Али тако је вазда било. Сваки владар мисли да ради најбоље и да се његово делање на ползу државе и народа не може доводити у питање.
Највећи проблем је заправо код оних који не могу да схвате чему овакав увод. Неки ће помислити да сам пролупао, што није далеко од истине, а неки да немам више идеја па сад преписујем историју. Али није баш тако. Ако желиш да схватиш шта ти се данас дешава, мораш барем оквирно знати оно што се дешавало раније. Јер се све то мање-више понавља. Некад од речи до речи, као што видите. У горњем цитату штрчи само град.
Дакле... Кад год смо као земља, уз мању или већу помоћ спољних сила, успели мало да подигнемо главу изнад воде, то никада није дуго трајало. Након тога смо завршавали под водом, увек са истим образложењем да смо ту искључиво сопственом кривицом. Што је делимично тачно. Али само делимично.
Према томе, Коџа није Вучић нити било који лидер из региона. Коџа је сваки државник било које мале земље великим силама интересантне у геополитичком смислу. У таквим земљама мораш једнако да се чуваш како спољних, тако и унутрашњих организација које раде на дестабилизацији ионако порозних друштвено-политичких структура у твојој земљи.
Да, у малим земљама нема система, има механизама који служе реализацији државних интереса. А велики капитал их контролише, пенетрирајући у сваку пору друштва до обесмишљавајућих нивоа. Иду дотле да можеш опуштено да се запиташ зашто сам баш данас имао боранију за ручак. Да ли је то зато што после идем на протест?
Па чекај мало. Зар се ни четири велика царства с почетка 20. века нису могла распасти без пичвајза у Сарајеву? Да ли је могуће да те велике нације нису у стању ништа да ураде саме, без Срба? Или им треба разлог који најлакше могу да објасне својима, а тај разлог је, чини ми се, да луде Србе треба умирити. А онда их гурнеш у страшну погибију, од које се мали народи тешко могу опоравити. Али ајд, била је то борба и за нашу слободу. Једино ми није јасно зашто су нам, после рата, оне с друге стране фронта убацили у заједничку државу. Југославија у свим својим облицима је послужила као инкубатор нашим суседима у том интермецу између испадања из треће хабзбуршке лиге до стицања коначне независности.
Већ чујем дежурне критичаре који ми веле да би боље било да мање трућкам и да изађем на кружни ток и пружим подршку студентима. Ево, само што нисам.
Свако незадовољство властима у малим земљама, које излази из мегафона било које протестне групације, свој поход почиње са палубе брода који се зове Нада. А ко је капетан брода? Да није можда администрација оне велике и богате земље?
Ко то нама на сваких 10–15 година препакује судбину и усмерава нас ка стени насред пучине? Зашто тај брод увек заврши на дну океана, заједно са свим надама и мегафонима?
Ех...
Видим да портали пишу како ће Весна и Аца певати на митингу СНС-а у кругу двојке. Лично не слушам ту врсту музике, што је опште позната чињеница, али не видим никакав проблем у њиховом наступу у центру београдске махале.
Моја питања за блокадерску интелектуалну елиту из истог тог круга двојке су следећа:
Да ли ће престати да слушају Весну и Ацу пре него што буду гласали за студентску листу?
Или ће наставити да их слушају и прећи да гласају за СНС?
Напослетку...
Можда ће ипак наставити да их слушају и у недељу гласати за студентску листу?
Ово последње је најреалније.
То је прави звучни потоп.
Не. Не алудирам на 15. март, душебрижници и заштитници људских права. Тачније, ви штитите само права ваших подржавалаца, остали ионако нису људи. Па макар били и против ове набрекле власти.
Ма не, 15. март је прошлост.
Глас који кроз мехуриће излази из мегафона са дна океана је наша вечита садашњост.
Наредна објава у уторак 30.06.2026.
Коментари
Постави коментар