ТО ЈЕ НАРОД ТРАЖИО И ДОБИО
Улази супруга у собу и изговара: „Протест је на кружном код кеја, мораћемо преко Моста слободе.“ Нисам баш најбоље чуо, па је замолих да понови. Она уз повишен тон изговара: „Протест, Владимире, протест.“ А ја на то: „Што ме преплаши, сунце ти блесаво, а ја мислио нешто озбиљно. Па шта! Кад год неко прдне у Србији, мене зову да гушим буну. То ови у Крагујевцу нека среде. Зашто их плаћам!“ Наравно да је из прве препознала реплике коџе Милоша из ТВ серије Вук Караџић, па се није наљутила, већ се обоје добрано исмејасмо.
Поново сам, по ко зна који пут, покушао да му објасним себе, и то је изгледало отприлике овако:
Пази, кад је ово лудило кренуло, ја сам већ био прилично дистанциран од наше политичке депоније добрих петнаестак година. Међутим, и даље не пропуштам прилику да окрпим бахату и задриглу власт кад год имам прилику за то, макар онако успут. То чиним пред представницима државних органа, са особитим задовољством. Што ме више опомињу, ја бивам све гласнији, ваљда ме то додатно инспирише. Али хорски да наступам на било чијој паради лудила ми не пада на памет.
То је јасно свима који ме макар мало познају, али су и они упркос томе по сваку цену желели да чују од мене речи подршке. Наравно да моја подршка никоме није потребна у смислу стицања политичке популарности или поена, не заносим се тиме, али је некима који ме познају било веома битно да чују моје мишљење. Тачније, да им пружим подршку за њихове шетње по мостовима, раскрсницама и кружним токовима. Како, зашто? Па да би оправдали сопствене ставове и поступке. Неки су очекивали да студентима купујем бурек, неки да покажем солидарност и упалим кола кад возови стану, све то у складу са мојим могућностима, наравно. За то време сам покушавао да скренем пажњу да храну треба давати онима који гладују, а превоз обезбедити онима којима је преко потребан да би решили нешто неодложно.
Е мој ти, па ја сам из тих кружних токова давно изашао јер сам од почетка користио искључиво унутрашњу траку.
Е ту је квака 22. Опет смо дошли до слободе о којој стално трубим. Они који промовишу слободу признају само своју верзију као изворну, док су све друге за њих плагијати. Заправо, мени се чини да су једини плагијати управо промотери тих наратива, мање или више успешни. Те људе кад ставиш једне поред других, буквално постају као бројеви, са причама које потичу из истих извора — као роботи. Потпуно ми је свеједно с ким разговарам, гласач власти врти страну А, а бунџије страну Б. Свој ум су потпуно запоставили и себе ставили у службу оних које и не познају.
Да ли они њима заиста ишта верују?
Наравно да им не верују. Они само не штрче, уклапају се у трендове и остају прихватљиви већини. Колико њих ми је то само рекло, и упркос томе остало у тим бесмисленим колонама људи. Дакле, многи чак уопште не верују у оно што се са разних бина преко разгласа изговара, али и даље свесно учествују у свему томе. Да ли је то оптимизам или људска слабост? Рећи оно што заиста мислиш је велика ствар и доноси олакшање, упркос бројним осудама површне већине.
Мислим да би требао затворити текст дијалогом између коџе Милоша и Димитрија Давидовића.
Коџа: „Добро, шта ће ти оволики списак ових писара? Шта је ово?“
Димитрије: „То су указни чиновници који се указом постављају и указом смењују, а не како се неком...“
Коџа: „Како се мени ћефне. Јеси то хтео да кажеш? Па кажи слободно.“
Димитрије: „Па могу и да кажем. Ту ми слободу даје устав.“
Коџа: „Устав, је ли? Сретењска конституција коју си сам уредио и сад цео свет виче на нас због тога.“ Димитрије: „То је народ тражио и добио.“
Коџа: „Ма добиће к...ц.“
Е, коџа, коџа, вели ми жена.
А ја њој назад: „Реци Коџино.“
Наредна објава у петак 26.06.2026.
Коментари
Постави коментар