УШЛА ВОДА У МОЗАК
Пре неки дан је једна персона драматис, преко средстава јавног полуинформисања, јавности подастрла тезу да поштени полицајци ревносно скупљају доказе и чекају повољан тренутак да их предају надлежнима како би их ови процесуирали. Тај тренутак је, претпостављам, повољна политичка ситуација, дакле промена власти. Не знам колико је то реалност, а колико само влажан сан појединих драматичара, али знам да тако нешто није препоручљиво ако желимо да изградимо јаке и независне институције.
Многи једноставно не схватају да институције чине људи. Како је Душко Ковачевић рекао: „Сви желимо промене, али сменом 10 људи на власти неће се ништа променити.“ Да будем јасан до краја: ја имам разумевања за оне који у одређеним ситуацијама не раде професионално свој посао да не би угрозили сопствену егзистенцију — то наравно не оправдавам, али могу да разумем. Тога је увек било и биће. Тај образац застрашених и контролисаних кадрова функционише одвајкада. Онај ко седи у јавним институцијама мора да се прилагоди њиховом режиму рада. Не може да игра као слободни стрелац, нити да покушава било шта да мења, јер је тромост институција у функцији куповине времена.
Оно што се мени намеће као питање јесте: ко су замлате које нам упорно поручују да нада постоји — да је слобода близу. Да ли ти људи заиста верују да је демократизација друштва и успостављање независних институција дуг процес, или само продаја магле, у којој се магарци увек изгубе. Политика у малим земљама не постоји — она се води у Вашингтону, Пекингу, Москви, а у Бриселу се углавном конзумира. Мале земље само балансирају између центара моћи и њихових подземља, водећи рачуна о сопственим интересима.
Моје мишљење о институцијама биће, сигуран сам, занимљиво једном читаоцу који ревносно скупља све моје објаве и припрема ми хладну освету за дан када његови сиђу из шуме и ослободе нас од окупатора — будала памти, паметан скриншотује. Он је паметан. Институције постоје да формализују и законски уоквире безакоње моћника. Оне стављају мур на одлуке оних који о нама одлучују.
Међутим, ако бисмо ствари посматрали кроз призму обичног човека и његових потреба, може се рећи да наше институције функционишу на задовољавајућем нивоу. Када је реч о поступцима за издавање личних карата, пасоша, здравственом систему, образовањелу, култури... Ма не, није то сјајно и свакако може боље, али није баш ни за блокаде кружних токова и саобраћајница.
Али, колико ја схватам, народ се буни због тога што одређени људи, који су тренутно на високим функцијама, нису доступни органима гоњења. Дакле, хоће да промене нешто што се назива константом. У тој магли добићемо нову екипу недодирљивих, а десетак година касније и нове протесте. Моји исписници ће тада већ бити близу шест банки али са непромењеним ентузијазмом адолесцената. Јер, лакше је веровати у немогуће него радити на себи.
Сетих се како је коџа Милош једном приликом међу неколико осумњичених за крађу соли успео да утврди ко је починилац. Поставио их је у круг и наредио да један другом лижу гуњ у пределу рамена с десна на лево, па обрнуто, све док један од њих није осетио да је гуњ оном до њега слан. Коџа је наредио да га ишибају и то се тако завршило. А ми сад имамо институције, право на суђење у разумном року и трајда-рајда, а не знамо ко је дрпио со.
Можда је тако и боље за нас.
И онако нам је већ ушла вода у мозак.
Наредна објава у уторак 23.06.2026.
Коментари
Постави коментар