ДАЈ БРАТЕ 100 ДАНА
Пре пар дана сам, после дуже времена, свратио у локалну биртију да чујем о чему постизборно паламуде ондашња дивна створења. Чим сам се обрео у локалу, доконах да је у току постизборна козачка скупштина. — Добро нам дошао, блогеру части и слободе! — вели један козак онако из дијафрагме. — Боље вас снашао, господо! — одговарам из нешто мањих дубина од козака. — Нећеш више моћи да плајпичиш по борби за слободу! Стигла је слобода! Живела слобода! — у победничком заносу ће дотични. Звучало је баш као и кад се напише. Површно. Безнадежно. И празно. — Шта кажеш на победу, блогеру? Онда је кренуо мој кратки монолог: Не сећам се да сам икада ишта спочитавао борби за слободу. Из мојих досадашњих текстова се тако нешто не може закључити. Увек сам се залагао за слободу мишљења и слободу говора. А шта то значи? Па то значи ако кажем да у ваш покрет ич не верујем, да се то једино на тај начин може и прочитати. Без етикетирања моје маленкости због претходно изреченог. Али то у Србији не бива. Неовла...