ДАЈ БРАТЕ 100 ДАНА
Пре пар дана сам, после дуже времена, свратио у локалну биртију да чујем о чему постизборно паламуде ондашња дивна створења. Чим сам се обрео у локалу, доконах да је у току постизборна козачка скупштина.
— Добро нам дошао, блогеру части и слободе! — вели један козак онако из дијафрагме.
— Боље вас снашао, господо! — одговарам из нешто мањих дубина од козака.
— Нећеш више моћи да плајпичиш по борби за слободу! Стигла је слобода! Живела слобода! — у победничком заносу ће дотични.
Звучало је баш као и кад се напише.
Површно.
Безнадежно.
И празно.
— Шта кажеш на победу, блогеру?
Онда је кренуо мој кратки монолог:
Не сећам се да сам икада ишта спочитавао борби за слободу. Из мојих досадашњих текстова се тако нешто не може закључити. Увек сам се залагао за слободу мишљења и слободу говора. А шта то значи? Па то значи ако кажем да у ваш покрет ич не верујем, да се то једино на тај начин може и прочитати. Без етикетирања моје маленкости због претходно изреченог. Али то у Србији не бива.
Неовлашћени представник неконституисане козачке скупштине се мало нарогушио и опет из дијафрагме промрморио:
— Сви ће платити за злодела која су учинили. Ево, институције већ чешљају. За који месец нећемо моћи да препознамо сопствену земљу.
Тога се и ја плашим, рекох јасно и гласно.
— И ти се мало припази. Време је да мало затупиш перо, преоштро је.
Јест, па да буде затупљено као ти, у моменту помислих, али ипак не изговорих.
Дотичног не познајем, само с времена на време у биртији препознајем, али он мене очигледно зна. А понекад и чита. Једино што нема никог да му објасни шта је блогер хтео да каже.
„Читао сам ти претходни текст. Није ми драго што сте ти и твоја супруга онако прошли 25-ог увече. Али добро, нису вас тукли. Ипак нисмо ми СНС батинаши“ — закључује плитко дубоким гласом.
Тако нешто је рекла и једна студентска гласачица, гастарбајтерка из Данске серпског порекла. Сасвим случајно сам дознао, преко посредника, да се дотична гастарбајтерка и подржавачица проевропског крила студентске листе зачудила зашто је онај вербално-простачки напад (на ивици физичког) на мене и моју супругу нас толико погодио. Забога, нисмо добили батине и још се бунимо. Еј, а жена је гласала за слободу. И опет ће. Само неку другачије упаковану.
На крају сам сипао кафу за врат и кренуо...
— Кад пре? — задржао ме је питањем препознати козак.
— Хајде покушај сад да напишеш нешто лепо за нову власт.
— Мислиш афирмативно? — упитах га с намером да уобличим његову жељу.
— Да. Или јој макар дај 100 дана, какав је ред. — покушава са алтернативним захтевом.
— Каквих 100 дана? Па ми смо сад у вакууму између аутократије и слободе. Имамо „техничку власт“ с једне стране и власт у ниском старту с ове друге. — одговорих, какав је ред.
— Аха, па добро. Онда кад буде нова власт могу да рачунам на неки... текст, ааааа...
— Афирмативан — видим да пали на гурање па рекох да припомогнем.
— Да, афирмативан. — захвално ће козак.
— Види — рекох му — не могу да пишем афирмативно о некоме ко се латио фотеље. Посебно не на самом почетку владалачке етапе. А поготово ако је у питању тајна скупина људи са још тајнијим механизмима унутрашње организације и хијерархије. Не знам коме бих се требао афирмативно обратити.
— А кад буде изабрана Влада? Хоћеш ли онда рећи нешто афирмативно? — покушава да ме сабије у безизлаз.
— Кад буде конституисана скупштина, па потом изабрана Влада, и кад чујем експозе...
— Кад чујеш шта? — пита дотични.
Ништа.
— Боље вас снашао, господо! — одговарам из нешто мањих дубина од козака.
— Нећеш више моћи да плајпичиш по борби за слободу! Стигла је слобода! Живела слобода! — у победничком заносу ће дотични.
Звучало је баш као и кад се напише.
Површно.
Безнадежно.
И празно.
— Шта кажеш на победу, блогеру?
Онда је кренуо мој кратки монолог:
Не сећам се да сам икада ишта спочитавао борби за слободу. Из мојих досадашњих текстова се тако нешто не може закључити. Увек сам се залагао за слободу мишљења и слободу говора. А шта то значи? Па то значи ако кажем да у ваш покрет ич не верујем, да се то једино на тај начин може и прочитати. Без етикетирања моје маленкости због претходно изреченог. Али то у Србији не бива.
Неовлашћени представник неконституисане козачке скупштине се мало нарогушио и опет из дијафрагме промрморио:
— Сви ће платити за злодела која су учинили. Ево, институције већ чешљају. За који месец нећемо моћи да препознамо сопствену земљу.
Тога се и ја плашим, рекох јасно и гласно.
— И ти се мало припази. Време је да мало затупиш перо, преоштро је.
Јест, па да буде затупљено као ти, у моменту помислих, али ипак не изговорих.
Дотичног не познајем, само с времена на време у биртији препознајем, али он мене очигледно зна. А понекад и чита. Једино што нема никог да му објасни шта је блогер хтео да каже.
„Читао сам ти претходни текст. Није ми драго што сте ти и твоја супруга онако прошли 25-ог увече. Али добро, нису вас тукли. Ипак нисмо ми СНС батинаши“ — закључује плитко дубоким гласом.
Тако нешто је рекла и једна студентска гласачица, гастарбајтерка из Данске серпског порекла. Сасвим случајно сам дознао, преко посредника, да се дотична гастарбајтерка и подржавачица проевропског крила студентске листе зачудила зашто је онај вербално-простачки напад (на ивици физичког) на мене и моју супругу нас толико погодио. Забога, нисмо добили батине и још се бунимо. Еј, а жена је гласала за слободу. И опет ће. Само неку другачије упаковану.
На крају сам сипао кафу за врат и кренуо...
— Кад пре? — задржао ме је питањем препознати козак.
— Хајде покушај сад да напишеш нешто лепо за нову власт.
— Мислиш афирмативно? — упитах га с намером да уобличим његову жељу.
— Да. Или јој макар дај 100 дана, какав је ред. — покушава са алтернативним захтевом.
— Каквих 100 дана? Па ми смо сад у вакууму између аутократије и слободе. Имамо „техничку власт“ с једне стране и власт у ниском старту с ове друге. — одговорих, какав је ред.
— Аха, па добро. Онда кад буде нова власт могу да рачунам на неки... текст, ааааа...
— Афирмативан — видим да пали на гурање па рекох да припомогнем.
— Да, афирмативан. — захвално ће козак.
— Види — рекох му — не могу да пишем афирмативно о некоме ко се латио фотеље. Посебно не на самом почетку владалачке етапе. А поготово ако је у питању тајна скупина људи са још тајнијим механизмима унутрашње организације и хијерархије. Не знам коме бих се требао афирмативно обратити.
— А кад буде изабрана Влада? Хоћеш ли онда рећи нешто афирмативно? — покушава да ме сабије у безизлаз.
— Кад буде конституисана скупштина, па потом изабрана Влада, и кад чујем експозе...
— Кад чујеш шта? — пита дотични.
Ништа.
Наредна објава у четвртак 12.11.2026.
Коментари
Постави коментар