ИЗЛИВАЊЕ ОСВЕШЋЕНИХ
„Народ који има овакву омладину не треба да брине за своју будућност.“ Броз Јосип.
Нисам баш сигуран. Иначе, Маршал је ову реченицу изговорио на Дан младости 1979. године, када је последњи пут примио штафету. Та оптимистична реченица требало је да одзвања у ушима свих народа и народности и да некако спречи оно што је уследило 1991. године. Шта би са том омладином? Па, ништа. Није се питала за оно што је требало да уследи десетак година касније. Као што се ни данашња омладина не пита ич.
Ех, средовечни су подетињили скроз. Они највише верују у бајке.
Познато ми је да већина света мисли да активно учествује у политичким збивањима. Тако и ово наше парче света скупља видовданске и све друге ловорике. Пребројавају се и сами себи пумпају цифре како би евентуално подигли добрано срозани морал и борбену готовост. Опште лудило... као да се било шта може решити танспарентима и мегафонима.
Прошли викенд су одржана два, само наизглед, тотално различита скупа. Власт је привела неколико десетина хиљада људи у главни град на концерт Весне и Аце. Вече пре тог отужног скупа био сам са супругом у Београду на некој представи, једва се пробисмо до Краљице Наталије, али до гараже код Пионирског парка се није могло. Тамо су текле припреме за „спонтани“ скуп СНС-оваца. Наравно да смо после представе збрисали с лица места, без остављених трагова, да нас блокадери не би сумњичили за присуство државном скупу, који се одржавао сутрадан, предвидовданског 27. јуна.
Дан након тог 27. јуна, у Краљеву, одржан је протест студената и осталих, мање или више незадовољних грађана. На том протесту се ништа више није видело него на неким претходним, мада је одржан на Видовдан. Општа места лепих жеља, без јасних планова, ништа осим: „Ми ћемо бити бољи, мајке ми.“ Нисам послушао све драмосерске веснике бољег сутра, јер сам већ после прва два говора доконао у ком су моду. Како у ком? Catch-all. Добро познати мод: ништа не ваља, овако никада било није, мењаћемо све кад дођемо на власт, чак и опозицију.
После та два, само наизглед различита скупа, уследило је пребројавање. Свако има свој механизам за осликавање стварног бројног стања на протестним скуповима. Није то ништа ново, још од оне Слобине „шачице људи“. Међутим, није ми јасно зашто власт једноставно не преброји аутобусе и помножи их са бројем седишта у њима — то би била најприближнија цифра. А ови други нека уведу пријаву присутних на протесту преко сајта, где би се претходно регистровао: www.blokada.kružnitok.rs. С обзиром на то да и код блокадера има пензионера, унуци би морали вршити регистрације и пријаве у њихово име, али не сумњам да би све то било поштено пребројано.
Неки дан пре, један глумац је рекао, приликом протеста на турбо-кружном току, да мисли да би обавеза сваког освешћеног, нормалног и слободоумног грађанина била да се одазове позиву студената у блокади. Ето доказа да ја нисам нормалан, а боме ни слободоуман ни освешћен.
Иначе, тог глумца изузетно ценим и поштујем. Е да је барем 30% блокадера као наш Тика Станић, не бих имао проблем да се појавим на тим протестима. Погледајте његову монодраму „На Дрини ћуприја“, фасцинантна изведба лика и дела Иве Андрића. Верујем да 99,9% вас, који се кунете у Тику, нисте никада чули за ту монодраму.
Одакле ми тај проценат? Врло једноставно. Тика је са том представом у последње две године био, чини ми се, 2–3 пута у Новом Саду и ниједном није успео да распрода све карте. А у Новом Саду има неколико десетина хиљада блокадно расположених људи. Е сад, да ли је могуће да међу њима нема 355 људи позоришно солвентних? Односно, оних који имају да издвоје око 1500 динара за карту. Чисто сумњам.
А о томе ко је и колико освешћен, не вреди расправљати у смутним временима — то ће нам живот свима објаснити по ко зна који пут. Свако има право да залута, само немојте бити убеђени да овога пута нисте залутали ви.
Народ који оволико злоупотребљава своју омладину би требало да се забрине за своју будућност. Чини ми се да се иза те младости, која је гурнута у први план, ваљају разни договори који ће ускоро кренути да се реализују. И док центри моћи трљају руке од среће што преко 60% људи и даље учествује у овој демократској фарси, ми живимо нешто што нам они сервирају. Не, нисам разочаран, само сам се тргао из сна, јер кроз ова срања мораш ићи будан.
Ко не разуме, не вреди да му објашњавам. Ја сам једном био близу бубња из ког се извлаче грешници и више ми не пада на памет. Да гледам сваку нову прерасподелу карата као да је прва, из мог угла то више није реално.
Пустио сам их да се договарају без мене.
Као што су то чинили и док сам активно учествовао у тој папазјанији.
Рачунам — ако им будем требао, зваће ме.
Да, знам.
Можда нисам освешћен, али сам на том путу.
Наредна објава у петак 03.07.2026.
Коментари
Постави коментар