КАД НЕ ЗНАШ - СТИСНИ ПОД Б

Децембра 2024. године појавило се нешто што би се могло упоредити са елементарном непогодом. Готово нико из мог окружења није знао шта нас је задесило. Мада, ни данас многи не знају, а неки делају по инерцији аполитичне и површне већине која жели на силу да изгради друштво са новим системом вредности. Е, кад би то тако могло... Како је Ђоле рекао:„Кад рушиш кућу, можеш звати било кога, али кад је градиш, мораш звати мајстора.“

Та елементарна непогода јесте још један од револуционарних пожара који се ширио брзином светлости од Суботице до Врања. Пожар је у доброј мери локализован, док су заостале искре под унутрашњом и спољном контролом рекао бих. Прави организатори и даље су далеко од очију јавности, али се њихов смрад и те како осети. Жао ми је деце и младих до 30 година, рецимо. А за остале ме баш нешто заболе. Они имају чиме да располажу, а то што неки од њих до сада нису доконали где зека пије воду није за жаљење. Ту се ради о неспремности да се на слави пред тридесет људи изнесе и образложи сопствено мишљење које је супротно већини. А то мишљење је: „Носите се и СНС-овци и блокадери заједно, из исте сте кухиње.“

Оно што сам доконао, а не тврдим да сам у праву, јесте да се против ове власти, у највећем броју, боре три групе људи:

1. Они који нису успели на време да се инфилтрирају у њихове редове и стекну одређене привилегије,
2. Они који су у међувремену остали без тих привилегија, и
3. Трећа група јесу они који углавном не читају ништа, а знају све.

Ови под редним бројем три чине револуционарну већину, критичну масу која се супротставља готово једнако критичним „ћацима“, како их популарно називају ови што углавном ништа не читају.

Идеологија је, умнији су од мене рекли: „Вишак емоција, мало знања и покоја чињеница.“

Ради се, заправо, о недостатку аргумената, а мало и о недостатку муда. Јер, кад се нађеш у друштву у којем преовладавају блокирани умови, најважније је да мирно легнеш и правиш се мртав док звер не оде. У конкретном случају себе поништиш скроз и само вртиш плочу како никада овако није било. Мада су многи свесни да то није тачно, ваљда им је лакше да блеје у стаду него да потраже одговоре и подастру их пред овце.

Пре пар месеци сам причао са једним подржаваоцем блокадерског покрета, који ми је том приликом изнео своје разочарање у вези са стањем унутар тог покрета. Дословце ми је рекао: „У покрету су таква позиционирања, као и унутар зборова, чији се појединци гурају на будућу студентску листу, да сам убеђен да од промена неће бити ништа. Избори су још далеко, а сукоби унутар зборовско-блокадерског покрета букте.“ Није ми рекао ништа што већ нисам знао. Једино ме чуди да он и даље подржава ту развалину од покрета, ваљда из страха да ће нам се земља распасти ако ови остану још један мандат. А неће. Тито је владао 35 година док је већина лагала да им је лепо. Тако је и сад.

А како заправо живимо? Рекао бих нешто боље него раније, и то највише захваљујући спољнополитичким околностима. Таква је тренутно подела карата и ми је, рекао бих, доста добро користимо. Чак ни опоненти ове власти то не споре — они само желе да институције раде свој посао и да демократија из 2012. године васкрсне.

Ето.

Кад не знаш одговор — стисни под Б.
Мада мислим да би боље било да се нису ни пријавили на квиз.

Дакле, многи су, спасавајући себе, пристали да уђу у кружну раскрсницу из које излаза нема. Неке чак и лично познајем. То су људи који не умеју да објасне сопствене поступке, само бесомучно понављају да овако никада није било. Како да не! Било је и горе. И то доста горе. Само што тада није било друштвених мрежа, па није свака глупост завршавала у етру, већ је углавном остајала у кругу „породице“.

Кад све ово једном прође и смене нам власт, питам се како ће се, за десетак година, звати следећи експеримент.

Претпостављам: „Игра без граница.“

У друштву је, на крају, ипак најлакше бити глуп.

Наредна објава у уторак 07.07.2026.

Претходни Почетна Наредни

Пратите ме на Facebook-у Пратите ме на Instagram-у