КУМСТВО НА ОДЛОЖЕНО
Пре пар дана сам се нашао са два другара које познајем пуних двадесет година да се мало подружимо и разменимо коју паметну. Барем сам ја то тако замислио. На крају се испоставило да сам изгубио драгоцених сат и по времена. Али то је најмање битно. Много важније је то што сам убеђен да ће они вероватно изгубити већи део свог живота који им је преостао уз оправдање да њима увек неко успешно манипулише. Страшно. Постали су свесни тога да њима други манипулишу и ништа не раде по том питању. Тако им је ваљда лакше. Јер они морају бити нечије жртве, никако узрок сопствених проблема. Таман посла.
Старијег кума су ти побуњеници извели испред установе у којој ради скоро две деценије. Како ми је рекао, то су људи које уопште и не познаје и чији циљеви му баш нису најјаснији — ово друго сам закључих.
Директива за исказивање непослушности дошла је на таласу одјека пада надстрешнице, те су запослени, који су до јуче прећутно одобравали сваку замисао свог руководиоца, почели гласно да се буне. Фактички су изведени са посла и сада звижде сами себи и својој неспособности да се са тим проблемима, који су одавно детектовани, суоче много пре надошлог таласа унапред пропале револуције.
Увек је боље када се проблеми који настану у радном колективу у њему и решавају, без мешања јавности и изношења прљавог веша. Ако то није могуће, значи да не постоји способност већине за такав подухват и с тим се треба помирити. Овако су сви постали тема политикантских сукоба, где у обрачуну политичких интереса прво страдају они који немају храбрости да иду до краја.
Старијем куму је пре пар недеља душек коначно испустио сав ваздух, па се изненада нашао на дну реке, поред оног сома који решава његову судбину. Глава му је сада врела, у складу с немоћи која га је опхрвала. Покушавао сам да спасем што се спасти може и саветима ублажим штету која се годинама најављивала, али џаба. А сад је већ касно. На његовој топ листи сада су први они који га окрећу против руководиоца, чије професионалне и моралне недостатке он и његове колеге нису примећивали деценијама. Е сад је дошло време да се свако обрачуна са својим душманином.
Ја нисам ни за јоту одступио од онога што сам им говорио откако их познајем, када још нису били кумови. Пре пар дана рекох им да су свог руководиоца раније толико хвалили преда мном да ми је било просто непријатно да то слушам. Тада сам истицао да ми је савршено јасно са ким имају посла, али то је за њих било само тра-ла-ла. Сада, када је старији кум завршио на дну, млађи га подржава у тражењу оправдања за самог себе. Док старији упорно врти обрнуту причу о свом руководиоцу, тврдећи да нема ни стручних ни моралних квалитета, млађи га тапше по рамену и несвесно му одмаже да пронађе пут до себе, где се налази и кључ проблема.
Питао сам старијег кума да ли мисли да би га побуњеници прихватили да се само окренуо од руководиоца, али да није пришао њиховим редовима. Рекао је дословце: „Наравно да не би. Свима је само подршка битна.” На то сам му рекао да је врло могуће да ће данашње побуњенике сутра критиковати исто овако као и свог данашњег руководиоца, што је он и потврдио. Тада му већ би доста, те је викнуо да ја упорно генерализујем и у својим текстовима понављам да се никада ништа у друштву не може променити, што је за њега неприхватљиво.
У реду.
Зашто онда нисте одавно сменили руководиоца ако тврдиш да је то могуће?
Зашто сте чекали револуционарни талас?
Ту није било одговора.
Само тишина.
Онај ко баца дрвље и камење на дојучерашње сараднике, тиме мање говори о њима, а више о себи.
Знам да старијем куму није лако. Сад следи суочавање са собом, а за то треба много снаге. И када то покуша, увек се нађе неки пријатељ који га врати на погрешан пут, јер ни он није у стању да види ширу слику. Зато се људи и врте у круг.
Дакле...
Пријатељ је ту да ти помогне ако може.
Или да ти скрене пажњу да се и он изгубио и да ни случајно не идеш за њим.
Наредна објава у петак 10.07.2026.
Коментари
Постави коментар