ЈАРАК
Питао ме је један пријатељ: „Да ли ти недостаје Нови Кнежевац?“.
Мој одговор је био не.
Како сад то? Ти си био један од оних сеоских лола за које се никада не би могло ни помислити да ће напустити своје родно место и заувек отићи.
Али паланка као паланка ми сада више не недостаје. Јер је и она остала иза мене, као и године које сам у њој провео. То ти је као и породична кућа. Без породице остају само голи зидови. Вероватно је то онај практични део мене који ми се чак и свиђа. Онај који се решава материјалне прошлости зарад лепих успомена. Не знам, можда је то неспремност да се суочим са голим зидовима прошлости. Могуће.
Све ређе навраћам у свој родни крај, то чиним искључиво послом. Кад год се нађем у њему, покушавам погледом низ те улице да пронађем разлог због ког бих се могао једног дана вратити, али не успевам да га нађем. Ти разлози су засад само успомене и не треба их дирати. Једноставно је то. Нисам више она особа која сам био пре петнаестак година.
Да ли сам Новосађанин? Нисам. Али морам да кажем да ми живот у Новом Саду прија. Овде сам пронашао свој мир, егзистенцијалну сламку спаса, културни садржај. Нешто без чега не можемо ни супруга ни ја.
Наравно да има сијасет ствари које нам не пријају, али то је неминовност живота у граду. Међутим, не мислим да су то ствари које треба да буду на пиједесталу у односу на бројне предности које живот у граду пружа.
Рецимо, поред поменутих предности, мени изузетно прија анонимност. Нисам ни знао колико ми то прија док нисам пробао. Изађеш из своје зграде или улице и не познајеш никога, нити тебе ко препознаје. Сви су исти, обични и једнаки. Макар наизглед. Нико не зна чији си син, чији си муж, отац, да ли си се јуче са неким посвађао, како је било код лекара.
Наравно да је и град једно велико село и да је свака зграда права мала оаза трачара и радозналих сврака, то је неминовност. Такве држим подаље од себе, на безбедној дистанци, и по мене и по њих. Међутим, овде сам ипак лишен тих погледа који покушавају, без речи, да скину са мене све заштитне слојеве од љубопитљивих и радозналих мисли. Мени су потпуно страни и далеки ти пориви за продирање у било чију приватност само зато да бих је касније некоме пренео. Али ми имамо тај ген ОЗНЕ.
И тако.
Не могу да кажем да ми Нови Кнежевац недостаје. Нити да ми недостаје прошлост. Ни по коју цену не бих поново пролазио кроз све што сам оставио за собом. Нема потеза због којег бих се вратио у прошлост како бих га исправио. А да ли је све било добро? Боље није могло.
Кад се заглави точак и кола застану, човек углавном не гледа напред него иза. Гледа шта то није видео кад је завршио у јарку. А решење је у том јарку. Јарак је трен. Ту треба тражити спас и пут ка излазу. Само сазнање узрока ти неће помоћи да изађеш из јарка, само те може успорити. Њиме се треба бавити кад успеш да се искобељаш. Тада треба тражити узроке.
Дакле… Како ствари стоје, мислим да се нећу враћати у свој родни крај.
Али ће он навраћати у моје мисли и снове.
И подсећати ме какви смо обоје некада били.
Коментари
Постави коментар