КЛАТНО
Година 1990, још пар сати до истека августа месеца. Последњи дан у којем се време не рачуна у јединицама мере. Уопште не личи на дане који су му претходили. Јер, осећам да наилази нешто потпуно другачије. Нешто што ће са собом доносити све више одговорности и лагано ускраћивати оне несвесне слободе.
Мајка ме је позвала и рекла да се спремимо полако, јер је прошло седам сати, да мало прошетамо и испратимо брата до куће. Послушасмо је и кроз пар минута већ смо били пред зградом. Кренули смо у шетњу ка Тиси.
Крај августа више није ширио цветне ароме, али су нас зато пратили мириси смоле и суве покошене траве. На сваком кораку осећали смо ваздух који као да је полако затварао летњу сезону. Ти мириси су ми се увукли дубоко под кожу, понесох их са собом — из безбрижности у неспокој.
Сећање на то вече је толико јасно да сама помисао на њега делује као садашњост која још увек траје. И данас осетим тај стисак мајчине руке која ме као бродицу везује за безбрижну луку. Таласи су све јачи и јачи и осећам да ћу морати ускоро да испловим.
Не знам колико је та шетња трајала. Пре тога смо застали на обали Тисе. Код старог шлепа, на којем је те године било незаборавно „Лето на Тиси”. Сећам се: стојим и гледам у реку која отиче у неповрат, док стари шлеп пркоси сили реке и својим сидром се одупире пролазности. Он је решио да остане ту још неко време. Мама, брат и ја гледамо преко реке. Сећам се да су њих двоје нешто причали док сам ја само чекао крај те шетње — своје исходиште.
Напокон стижемо до зграде у којој је живео брат. Стали смо да се поздравимо. Осећао сам да њему није било најјасније због чега сам цео дан био повучен и потпуно другачији него обично. На растанку се такође ништа није променило. Изгледало је као да се растајемо заувек.
Махнули смо брату и пошли ка нашем стану. Улице Новог Кнежевца су то вече биле прилично пуне. Али мени ништа није могло да привуче пажњу. Ја сам грабио ка кући као да сам желео што пре да се суочим са сутрашњим даном.
Ушли смо у стан. Отац и сестра су нас чекали да заједно вечерамо. После је свако заузео своје место у дневном боравку уз РТБ 1. Тог дела се посебно добро сећам, јер знам да сам увек желео да докучим неке од ТВ емисија и серија, али ми то тада никако није полазило за руком.
Дошло је време за одлазак у кревет. Завукао сам се у њега и први пут увукао дубоко у себе. То је то, помислих. Не знам шта ће сутра бити али знам да више ништа неће бити исто. Од сутра почиње свет да се окреће.
„Хајде, сине, устани” — чујем оца и мајку како ме лагано одвајају од царства снова. Скидају са ћилима којим сам несвесно покушао да побегнем од света који одраста и учи за оцене. Од света који машту претвара у сурову реалност и борбу за опстанак. Од знања које ће нам постепено убијати илузије.
Као да су ме за пар секунди спремили, те из два корака пређох пут од пар стотина метара и нађох се у великом холу основне школе „Јован Јовановић Змај”. Лагано су неартикулисану грају сместили по учионицама и ја нађох своје место одакле је све почело. Или се завршило?
Први ред до врата, друга клупа, гледано од табле, поред једне ћутљиве девојчице. Чини ми се још више збуњене од свих осталих.
На мојој клупи два раширена лакта над којима се шакама подупире сањива, ненаспавана главица — забринута и замишљена. А пред нама учитељица Стана, велики педагог, што тада, наравно, нисмо могли знати.
Време је добило смер. Појавише се неки часови, сати, године, оцене, просеци, спорт, такмичења… све добија своју досадну јединицу мере, неку нову димензију. Убрзо ће стићи и слова без којих данас не бих могао, али која су ми донела много непријатних сазнања. И бројеви који ће нас стално подсећати и указивати на разлике међу нама. Од тих досадних цифара и данас бежим ко ђаво од крста али узалуд. Стижу ме пред сваком кривином чим мало успорим.
Ускоро ће доћи и прве неправде које тада још не разумем, али их осећам.
Тада нисам знао да ће се моја безбрижност продужити за још двадесетак година, али да ће се успут крњити о ивичњаке животног пута. Она се у мени није предавала до последњег часа.
И тако... Седим у клупи и гледам у своје патике које се љуљају напред-назад, у ритму пролазности, док ми ноге висе са столице у жељи да дотакну под.
Био је то ритам клатна које је почело да одбројава време и више никада није стало. Као Тиса у коју сам претходни дан гледао како под мостом отиче у бескрај. А мој стари шлеп подигао је сидро и пустио се низ реку — у неизбежност.
Ех… Сад знам, Ђоле — живот је једносмерна цеста.
Коментари
Постави коментар