ФОРМАТ А4
Изрека која ме је понукала на овај текст је: боље умети него имати. Али нисам сигуран да је та изрека и даље на снази.
Да ли умеш нешто да радиш, готово никога не занима, битно је само да ли си успео нешто да зарадиш. Да би те већина схватала озбиљно, мораш бити део тог материјалистичког света. Ако немаш довољно лове, али ипак успеш добро да се маскираш, можда и не примете да ниси део њих. Битно је да будеш особа маркирана изобиљем непотребних ствари и стварчица које ће ти омогућавати опстанак у друштву безличних и безимених персона.
А лова?
Она није неопходна. Ако си сав новац уложио у костим за богате, спреман си за бал. Нико ти неће завиривати у новчаник, нити тражити увид у стање на рачуну. Таман посла, ти си сада њихов, не штрчиш и нема потребе да те проверавају. Ако неко и посумња, неће те даље чачкати, јер се зна да свакако ниси једини. Можда би та сулуда унутрашња контрола могла да доведе и до некога од њих… са прочеља.
Како, шта да проверавају?
Рецимо да си узео кредит и све оно што је тај припадник џет-сет друштва купио из малог џепа или за туђ новац, ти исплаћујеш у 24 или 36 месечних рата. Али не брини, наизглед си потпуно исти… само то се гледа.
А шта све то заправо представља? Несигурност. Управо то гледање у оног до себе и покушаји да се буде исти и да се не штрчи, није ништа друго него несигурност у самог себе. Недостатак самопоуздања се не може надоместити скупим комадима гардеробе, намештаја, телефона, шминке, аутомобила, некретнина… Ма не. На тај начин се само потхрањује површност која је основ те несигурности. На том маскенбалу нико није оно што заправо јесте. У томе и јесте чар маскенбала. Проблем је само ако ти се читав живот претвори у маскенбал.
Сврха потрошачког друштва је стварање армије површних, којима се после може манипулисати и на друге начине, преко истих канала преко којих су им увалили одређени комад скупе крпице или јефтине, али успешне копије. Уз маску коју ти утрапе, добијаш подршку за останак у пуку поражених, а ти заузврат лајком повећаваш утицај дотичних продаваца на остатак стада. Јер, ако ти ја продам нешто што ће те учинити равноправном особом у високом друштву, наравно да ћеш ми веровати. Још сам ти дао и попуст од 30%.
Проблем је у томе што богати у данашњем свету углавном немају укуса. Да. Међутим, они диктирају правила. Њих прате огромне армије сиромашних, који мотају месечне рате да би отплатили своје чланство у џет-сету. То није раслојавање у материјалном смислу, већ у интелектуалном. Јер сиромашни том слоју не припадају. Али они нису у стању да му се својим интелектом супротставе.
А питање богатих је увек била посебна тема. И ко је све у том свету недодирљивих. И зашто?
Уколико материјални статус не прати унутрашња равнотежа и духовно богатство, живот се претвара у бесмислено такмичење. Ко је шта купио? Ко где има апартман или вилу са базеном? Ко има премијум аутомобил? Ко је шта обукао и за коју прилику?
То је перспектива скоројевића, коју људи несвесно преузимају, иако већина њих заправо није таква.
Нема тог премијум аутомобила који може да ти обезбеди комоцију и удобност за твоје мисли. Перспектива шофершајбне је увек шоферска и може ти дати физичку, али не и менталну сигурност.
Питали су ме како се сад осећам када сам променио аутомобил?
Да ли сам задовољан?
Чак су ме питали како је сад из премијум перспективе? Какво питање…
Ништа посебно. Задовољство и даље црпим из потпуно других извора који су миљама далеко од ових опипљивих.
Премијум као израз је знак препознавања за нестале у времену и простору.
Ја тражим простор за мисао а не за показивање.
За мене је А4 и даље формат који ме чини срећним.
Не волим мале формате.
На већем могу лакше да распоредим мисли.
Коментари
Постави коментар