АУТОГОЛ
Пре него што пређем на меритум морам мало да ланем на зелене, за своју душу.
Зелена агенда је само форма. Она углавном представља само још један од начина да неки масно зараде, лапрдајући о општим местима. Нема ту суштине, то је капитализам. Екологија је озбиљна материја и требала би да представља системску ствар. Јер животна средина је наша кућа, коју ми треба редовно да усисавамо и бришемо прашину са њених полица. Ту резолуције не помажу много. Оне су битне само ЕУ чиновницима, који на њима зарађују. И домаћим зеленим манипулаторима, који својим паролама даве здрав разум.
Пре који дан сам пролазио поред једне основне школе у свом крају у Новом Саду. Чуо сам гласове деце која су играла фудбал. Застао сам на трен, јер се ту, стицајем околности, нашао и пешачки прелаз. Али призор који сам угледао кроз ограду школског дворишта натерао ме је да се задржим још неколико десетина секунди на том месту.
Била је то утакмица између равноправно подељених, по мојој процени, дванаестогодишњака. Момци пуни енергије, талента, љубави према спорту, играли су фудбал заиста велемајсторски. Летели су по том бетону и својим соло акцијама ме подсетили на неке момке из моје генерације, који остадоше у мору неоткривених талената. Није то био стихијски фудбал, било је ту и лепо замишљених акција, правовремених пасова, величанствених асистенција. Успео сам да видим чак и један гол тик под пречку, који је голман само успео да испрати погледом исто као и ја.
Питам се где нестају ти наши мали таленти. Али то није тема ове колумне.
Шта је заправо разлог због ког сам застао тих неколико десетина секунди пред оградом школског дворишта и посматрао игру те талентоване деце?
Веровали или не, разлог је смеће.
Школско двориште и терен на којем су деца презентовала свој раскошни таленат било је права мала депонија. На десетине пластичних флаша, кесе од чипса и других грицкалица и сијасет ситних папирића. Као да двориште није чишћено неколико недеља, призор је био застрашујући. Питао сам се ко је ту децу пустио да по том сметлишту играју фудбал.
Онда сам са анализом тог визуелног призора отишао и корак даље. Импресивно је то са колико игнорисања и грациозног поигравања њихова тела пролећу кроз отпатке који им се нађу на путу. Кесе од грицкалица и ситни папирићи лете као конфете на промаји коју стварају њихова тела у пуном трку. А пластичне флаше, које им се нађу на путу, ови мало талентованији у пар грациозних жонглерских потеза бивају прослеђене ван терена. Просто невероватно како им то смеће ни мало не смета. Напротив, чини ми се да им те препреке на путу дају још већи мотив, инспирацију и да представљају декор њиховој игри.
Још увек сам под јаким утиском призора који видех пре неки дан. Свестан сам тога да је то наша реалност, али се питам како је могуће да се по том питању још увек ништа озбиљно не предузима. Та деца ће за коју годину изаћи из школе. Неки ће директно из те депоније, сасвим сигурно, остварити своје дечачке снове и заиграти у великим европским клубовима, док ће други кроз средње и високо образовање покушати да остваре своје животне жеље. Али нисам сигуран да ће њихова емпатија и осећај према животу који нас окружује, чији смо ми неодвојиви део, из те депоније моћи да се развије до нивоа који је преко потребан да би се заштитили од себе самих.
Једно је сигурно, неко од те деце ће нам сутра, са разних бина, својим говорима указивати на то где смо све грешили и шта треба у нашем друштву да се мења. И наравно да ће их већина слушати, јер времена која долазе остављаће све мање простора за дијалог. Поента ће бити у мноштву монолога, где нико никога неће слушати, те у тој општој какофонији сваки конструктиван предлог постајаће потпуно бесмислен.
Наравно да та деца нису ништа крива, проблем је системски. Сасвим сигурно исти креће из породице, али мислим да је већи део одговорности на образовним установама и друштву уопште.
И тако.
Окренуо сам се и наставио своју шетњу. У једном тренутку се сетих оног маестралног шута и лопте која је прошла тик под пречку.
Тада сам схватио да је то гол читавом човечанству.
Тачније...
Аутогол.
Коментари
Постави коментар