СЛОБОДА НАСРЕД БРВНА
Пошто је локални блокадер проследио мој блог свима који су били присутни на прошлој седници козачке скупштине, решио сам да паузирам с одласцима у локалну биртију и кафу попијем у другом локалу, недалеко одатле. Чисто да им оставим довољно времена да прочитају неколико текстова, па да видим да ли су ишта од наведеног успели да дохвате. Неку поенту, рецимо — закључак који ће се разликовати од блокиране масе, задригле врхушке, па и мојих текстова, наравно. Чисто сумњам. Мисли већине исписују се на телексу.
Мада се други локал налази недалеко од моје локалне биртије, такорећи у надлежности истог месног збора, ниједног од чланова козачке скупштине не затекох у њему. Дакле, моја локална биртија је очигледно изабрана за место у којем ће се одржавати њихова јавна заседања. То мени и одговара, јер не морам да трчкам около и скупљам информације. Све ми се сервира на тацни.
Морам признати да ми је, за промену, баш пријало то што сам се дистанцирао од жучних расправа и расипања оптимизма без покрића. Сркао сам дужу с топлим и мисли пустио с ланца, да протумарају по непознатим пределима.
Приметио сам да неки људи не могу да се отргну утиску да ја заправо имам неодољиву потребу да својим текстовима другима солим памет. Одавно је мени јасно да посебност није лако прихватљива у свету који тежи униформности. Јер тај свет од тебе захтева да се прикажеш онако како већини одговара. У супротном, за исти тај свет постајеш приказа коју многи избегавају. А Чет ти за то време сугерише да омекшаш реченице, скратиш мисао и оканеш се поенте. Док ти Гугл шаље прозирне савете који јасно указују да ћеш ускоро бити подвргнут цензури, ако наставиш да врхом пера шкрипућеш по средини света — да голицаш ђавола.
Мени реално није проблем да за тај полусвет будем зао дух који разбија илузије и подсмева се оптимизму без покрића. Тај оптимизам потхрањују они који рачунају на ниске домете просека. Дивљење ауторитетима није ништа друго него одраз незрелости и несигурности. Знао сам и сам да кажем пре 20-ак година: видиш ли кога је он подржао? Ваљда он зна. Велики уметник или спортиста.
После сам схватио да су подржавачи заправо највећи одржавачи вечите магле. Част изузецима, који су углавном обманути у својој наивности. Иронија је у овом свету покварених и подмуклих једино средство које може да заштити смисао од инвазије протува. И код мене је она уперена против самозваних спасилаца свих нас од авети која се надвила над нашим главама. Ми смо само лак плен, како год се узме.
Где си ти? Кад затвориш своју канцеларију и дођеш кући, покушај да нађеш мало времена за себе. Човек си. Потражи тај мали смисао минулог дана. Све оно што си чуо, урадио, одлучио, стави на тас сопствене мере вредности. Свако га има, али га ретко кад вади из фиоке. Лакше је живети без њега и бити у кругу давно успостављених правила. Она ти омогућавају стапања без гађења, давање себе без тражења кусура. То је пристанак на духовно нестајање, које чисти сваку помисао на сопство.
Време не воли судије, штавише, немилосрдно их сече. Оно је најбољи судија који својим стрпљењем дочекује сваког са прецизно одмереном казном. Не плашим га се, све се мислим да знам шта радим. Стао сам на брвно између два овна, где није нимало пријатно. Као кад стојиш између два твроглава брата који не причају годинама, између истока и запада, између две тврдње. Стојим, гледам, слушам, и тражим оправдање за све, што није лако.
Нисам неопредељен, само што моје опредељење већ одавно није страначко. Определио сам се да говорим оно што мислим, што већини не одговара. Мада сам безброј пута рекао да не тврдим да сам у праву, ништа не вреди. Али ја не марим. Решио сам да пишем и пркосим нашим спасиоцима на обе стране. Приметио сам на неким скуповима и погледе чија празнина превазилази оквире општег добра, док истовремено у својој острашћености делују застрашујуће. Иза њих остају пукови поражених нада, као спаљени градови, без људи и кровова.
Реткост је видети очи пуне дубине, решене притиска брзине модерног времена. Ретко је видети очи које су виделе оно што се још није десило. Очи које се нису предале погледима већине. Чија се искра није угасила у заглушујућој буци на врху понора.
Зона комфора је добро познати пут којим газиш сваког дана, како онај пред собом, тако и онај у себи. Није пријатно чути ништа дисонантно том устаљеном поимању. Када непознато гурнеш под тепих, испод њега се после појави чудовиште од којег сви беже главом без обзира. Зато дугим погледом у познати призор свог дома покушај да нађеш кључ своје дубине.
Већина креира стандарде, док се стандарди истовремено уподобљавају потребама већине.
А ми правимо своје микро светове.
Човек мора прво да пронађе себе да би кренуо у потрагу за одговорима.
Све остало је тумарање у времену и простору.
Коментари
Постави коментар