КОФЕР
Отворен кофер лежи на сред собе... као неман разваљених чељусти зури у тебе. А ти размишљаш да ли ћеш икада моћи да изађеш из њега, ако му сад дозволиш да те прогута... како тебе, тако и све оно што носиш у себи.
Сам си решио да кренеш стомаком за хлебом и то је твој крст који мораш сам да носиш.
Донео си одлуку и сам себи је детаљно образложио што је најважније... за сада.
Прошле су силне године, а из кофера полако излазе духови и ређају проблеме један за другим, које само ти видиш и чујеш. Неизбрисиви трагови које си као дете направио постају твој сопствени терет и непресушни извор жеља.
Прва, да ти деца и унуци осете твој родни крај и твоју Србију као своју домовину. Да осете српски језик као матерњи. Да на истом том језику течно и разложно размишљају и лепо пишу. Да реке и планине из твог сећања оживљавају у неким својим, и да их дишу и осећају као да су крај њих проходали. Да из прве препознају мирис хране из твог детињства. Да већ на прве тактове препознају песму „Ово је Србија“. Али тешко то иде, осећајима се не може командовати. Нешто се мора преживети и проћи, да би се осећај формирао. Мораш ући у ту реку да би њоме запливао. Твоја деца, добри мој, имају другу реку.
А што се тиче унука, ту ће прича бити још компликованија. И тако то клизи ка тоталном отуђењу и забораву.
Знам, пријатељу, да си се трудио да их што чешће доводиш у наш крај. Сваки већи празник који ти је то омогућавао користио си да их доведеш у своју домовину. Али то је свега два-три пута годишње, што ипак није довољно да дечији рецептори упију мирисе кухиње твоје мајке, као и мирисе оне липе с краја наше улице. Буди реалан, за њих је то као што је нама било летовање у Малом Лошињу или Пржну.
Хајде, хоће баба и деда да вас виде — чини ми се да си тако говорио.
Увек сам те разумео и ништа се од тада није променило. Знам да године равнају поља и да је све теже излазити из зоне комфора. Али онда дође неко време када осетиш да је корен полако почео да те вуче себи.
Само трезвено, добри мој, као кад си доносио одлуку да спакујеш цео свој живот у отрцани кофер и кренеш на пут. Тада ниси знао да од себе никада не можеш побећи. Неке ствари се морају расчистити пре паковања и коначног одласка. Све неразјашњено остаје на истом месту и расте као дрво. Ти корени те сада вуку назад и одвајају од живота твоје деце. Не ради то. Остани са њима, они су твоја домовина.
Знам да је то била тешка одлука и да ти није било лако да спакујеш онај кофер. Сви су те уверавали да те у тој земљи меда и млека чекају бољи приходи и јасно успостављен систем вредности. Уверавали су те да не бринеш за своје корене, да ће о њима бринути српска дијаспора. Није твоје било да о томе мислиш, твоје је било само да радиш.
Зато су ту разна удружења која вас подсећају шта сте, одакле сте, ко су вам преци.
Нема тог оца, а ни попа, који може да осујети прву љубав, ма које вере и нације била. Тако и треба да буде, јер љубав мора да остане чиста, неукаљана, верски и национално растерећена. Као анђео.
А шта се дешава са твојим сновима? Па, они су увек овде, у нашем селу. Да, у месту о којем си све најгоре причао, и то с правом. Ту где завист и љубомора заједничким снагама унижавају туђе успехе. То је село у којем су ти нека два злотвора због твог презимена рекли да ниси Србин, што те је тада бескрајно повредило. Зато си после добио прилику да будеш највећи Србин међу Немцима.
Разумем те у потпуности, ни мени није лако док ово пишем. Ни моје мишљење о нашем селу није много другачије. Али и даље успевам да ходам по тој жици живота на коју сам спуштен вољом оног који нас размешта и распоређује по овом свету. Верујем да још увек зна шта ради и да свакоме од нас додели терет таман колики можемо поднети.
Али ти се не даш. Не пропушташ скупове српске дијаспоре на којима се обележавају датуми за које у нашој земљи ниси знао ни да постоје. У потпуности те разумем. Кад нестане физичка веза, једино духовна може да је надомести. Не мораш да видиш нешто да би то осетио, као и обрнуто. Ми што смо овде углавном не осећамо довољно оно што својим очима видимо. Ваљда нам је доста свега, па мислимо да то није важно. Е, мој ти... а заправо је само то и важно. Јер оно што осећаш, та духовна веза са прецима, нераскидивим коренима који обликују сваку црту твог карактера, је једини доказ и чувар твог идентитета.
Колико ће трајати та духовна веза?
Она, на жалост, у дијаспори гасне са сваком генерацијом све више, то је неминовност. Али не треба очајавати. Као што ти осећаш свој крај, и твоја деца и унуци ће осећати онај у којем су проговорили, проходали, научили да пливају и стекли прве другове и другарице – као свој. Не треба то да те боли. Ако си сам себе исчупао са кореном и пресадио у другу земљу, немој то тражити од своје деце. На њима је одлука где ће желети да свију породично гнездо. А ти своју жељу да се они са тобом врате у Србију, задржи дубоко у себи. Јер, ако се та жеља гласно изговори, постаће несносан терет који ће додатно закомпликовати ваш однос у том погледу. Сваком треба оставити слободу да сам види, препозна и осети своју домовину. Не можеш им наметати своја осећања. Ако је њихова домовина она у којој су ишли у школу, на факултет, први пут се заљубили, онда је то то. И треба да будеш задовољан. Није мала ствар кад осетиш да су ти деца срећна, ма где била. Не нарушавај им унутрашњу равнотежу својим сновима.
А твоје жеље да им Србију објасниш као њихову праву домовину остави у оном истом коферу у који си спаковао све своје разлоге због којих си напустио отаџбину. Сви ти економски, политички, па и системски разлози постају временом вишак и за собом остављају празнину која се више не може попунити, чак и ако за то остане времена. Јер добро знаш да си у тај отрцани кофер, пре много година, поред беса и разочарања у своју домовину, спаковао и много тога лепог. На дну једне преграде су своје место нашли и наша славна историја, од родоначелника Немањића па до новије историје коју си толико волео. Из кофера вире и наши хероји из бројних ратова, наши Солунци, знам колико си о њима причао. Али у њему је и кућа у којој си живео, улица и храст под којим си играо кликере са својим другарима. Ту је и мирис крофни твоје баке, које нема већ више од 20 година, а твоја деца су је видела, чини ми се, два или три пута.
Па шта ако су странци у нашој домовини? Е, мој ти, немој да дозволиш да због твоје луде главе постану и за тебе странци. Верујем да нећеш, паметан си ти.
Добри мој, немој и њих гурати у свој кофер. Пусти их да сами изаберу свој пут, као што си и ти бирао свој. Знам, ти ниси тражио другу домовину, већ боље услове за живот своје породице. Али то има своју цену. Највероватније си том одлуком нашао и садашњу домовину својој деци. Ако је то тако, прихвати реалност, ко Бога те молим.
Свој кофер више не отварај пред њима.
Они су своји људи и не отежавај им додатно да те разумеју... јер то није лако.
Свако има свој кофер.
Коментари
Постави коментар