ПЛЕНУМ У CATCH-ALL МОДУ
Ко није испратио — прошле недеље је одржано републичко такмичење у пљувању у даљ, а поводом, веровали или не, Појаса Пресвете Богородице који је из манастира Ватопед стигао у Београд. Томе је требало уприличити одговарајућу духовну атмосферу у читавом друштву, како међу верницима, тако и међу атеистима. Показати себи и другима да смо спремни на прихватање разлика и повезивање, били вера или невера.
Међутим, друштвене мреже су и овога пута биле поприште вештачки сукобљених страна, које не знају тачно где им је глава, па дупету није баш најјасније у ком правцу треба да упути памет.
Некако је у први план избио примитивизам, и то тамо где му баш није место.
Као некадашњем атеисти нису ми страни њихови ставови о верским реликвијама, али су овога пута неки људи заиста претерали. Понекад је боље своје мишљење о другима не износити јавно. Унижавањем другог нећеш издићи себе — већ обратно.
Како рече мој стручни сарадник Chat, преносим његову интегралну верзију:
„У Србији је однос према Српској православној цркви често био снажно повезан са питањима националног идентитета, традиције, породице и друштвеног конзервативизма. Нарочито од деведесетих наовамо, дошло је до својеврсног симболичког раздвајања. Вера, традиција и црква често су завршавали на једној страни културног спектра, док су грађански либерализам, феминизам и секуларизам завршавали на другој. Наравно, стварни људи су много сложенији од тога, али јавни простор често функционише кроз симболе и таборе.”
Очигледно је да се до данас није много тога променило. Комунизам је за собом оставио дубок траг, којим многи још увек иду као по дубоком пољском колотрагу. Колико год се трудили, управљач се увек некако врати на урезану стазу старих подела. За већи део образованог слоја друштва вера и традиција углавном представљају одраз примитивизма. Међутим, јасне границе у том смислу се све теже уцртавају. Сада много теже опстају те вештачке поделе у којима су продуховљеност и вера једна другу искључују, упркос силном новцу коју се у те поделе улаже од стране разних НВО.
Јер битно је образовано одвојити од примитивног, књигу од вере, човека од њега самог. То увек упали, макар и на тренутак, док не останеш сам са собом и запиташ се: „Шта сам ја то заправо чуо? Да ли је могуће да неко тако нешто изговори? Желе да ме убеде да нисам интелектуалац само зато што идем у цркву.”
И ко је победио у пљувању у даљ? Конкуренција је била огромна. Свакојаким етикетама су кићени верници који су се у рекама сливали ка Београду да се поклоне Појасу Пресвете Богородице. Било је ту и неких антрополошко-социолошких појмова из литературе, тек да етикетирање добије интелектуални карактер.
Једном приликом, пред крај маја, рекох двојици другова: „Шта мислите колико међу тим људима који су се поклонили Појасу Пресвете Богородице има оних који су били на Славији 23. маја? Неколико десетина хиљада. Само ја знам неколико десетина њих.” Они су само слегли раменима и рекли: „Сасвим је могуће.”
Није прошло пар дана, а студентарија је, додуше после мене, дошла до податка да међу етикетиранима има и студената, али и наших сељака, грађана и пензионера, како рекоше у свом саопштењу окаченом на јавне мреже. Пленум се брже-боље огласио и навео да људе не треба делити на ове и оне, да су то све наши грађани. Јееее… Више нисам ћаци, а нисам поскочио ниједном. Јер студенти шире љубав, а не етикете. Сви смо исти по најновијем саопштењу њиховог пленума.
Добро де, јасно је мени да је студентски покрет политички неартикулисан и незграпан као медвед, и да веома тешко маневрише између јасно профилисаних политичких ставова. Зато су они у catch-all траци како не би морали сваки час да се престројавају, као и власт нам. То је најбољи рецепт за стицање и чување гласова. Кад си све — нема онога што ниси, и у свакој ситуацији је твоје поштење најбоље решење. Само што то власт мање-више признаје, док добар део пленумаша ни пред Богом то не чине.
Дакле, пленум је проценио да студентска листа, која је вероватно безгрешно зачета, мора остати на catch-all траси упркос покушајима појединаца да их ограде од људи који су одлазили протеклих дана у Храм Светог Саве, оног каријеристе с краја XII и почетка XIII века, ако се сећате те приче. Сави Ковачевићу би се сигурно допала етикета коју налепише његовом имењаку, а нашем просветитељу.
После свега се запитах — може ли луђе од овога, браћо?
Сигуран сам да може.
Што су избори ближе, атмосфера ће бити све гора.
Примитивизам се лагано одврће ка максимуму.
Вежите се!
Наредна објава у петак 12.06.2026.
Коментари
Постави коментар