ТЕШКО НАМА!
НАПОМЕНА: Културно-образовни програм.
„Ај мене мајка једну има, па има...”, заурлавала је једна хистерична певаљка на опште одушевљење гостију из полудивљег локала, који је отворен на свега 7–8 метара од прозора моје спаваће собе, заиста не знам како. На тај стих у јарости изрекох: „Хвала Богу да вас нема две, и ово је мајци превише.” Супруга се насмејала на мој коментар и додала: „Како могу да је слушају? Заиста урла, ово се другачије не може назвати.” Лепо је када живиш са неким ко може да ти доврши мисли.
Имам утисак да нас, између осталог, и ти лоши турбофолк гласови држе заглављене на релацији село–град. Јер наша елита углавном конзумира популарни музички садржај који им омогућава да буду прихваћени у друштву, поготово међу млађом популацијом. Чак и када се појави нека изворна песма попут оне из увода овог текста, ту је плаћена крешталица да је својим фалширањима и ужасном бојом гласа приближи неукусу елите.
Оно што данас гађам јесте наша политичка елита и они који претендују да то постану. И добар део младих нам, нажалост, нестаје у атмосфери неукуса и дима из кафане са почетка текста. Кич и шунд боје атмосферу након победе на изборима или након неког бесмисленог протеста, чија је сврха била исказивање колективне емпатије.
Боже сачувај.
И тако... Док највећи во окреће вола, пилеће ногице и тртица поправљају укус обичној боранији у казану поред.
Али, важно је да се нешто крчка... само да певаљка не закасни.
Ето. Онда се неки људи чуде како је могуће да блокаде трају више од годину дана. Мене то, искрено, ни најмање не чуди. Тврдим да је код великог броја људи прорадила колективна хистерија као у кафани под мојим прозором. Зашто колективна хистерија? Ево како је то Chat објаснио, цитирам:
„Зашто пристајемо на неукус у групи?
Ефекат крда: Људи имају природну тенденцију да раде оно што раде сви остали. Ако цела сала скаче уз неку песму, наш мозак подсвесно шаље сигнал: ‘Ово је безбедно и забавно, прикључи се’, чак и ако нам је та песма естетски одбојна.
Плуралистичко незнање: Ово је ситуација у којој већина појединаца у групи приватно одбацује неку норму (нпр. мисле да је музика ужасна), али јавно је подржавају јер погрешно верују да се сви остали заправо одушевљавају. Тако гомила људи који појединачно пате заједно креирају привид општег одушевљења.
Социјални лепак: На прославама је примарни циљ друштвена кохезија и повезивање. Супротстављање избору музике или показивање незадовољства квари ‘атмосферу’, због чега појединац свесно жртвује свој естетски укус зарад општег мира и прихваћености.
На тај начин, механизам који тера људе да се политички солидаришу на протестима или друштвеним мрежама потпуно је исти као механизам који их тера да цупкају уз музику коју приватно не подносе.”
Дакле, може вештачка интелигенција да се користи и за неке друге ствари, а не само за раскринкавање мојих „стварних” намера и циљева које желим својим блогом да постигнем. Надам се да ће онај мој вештачки интелигентни читалац из овога нешто закључити. Све ме страх.
Скренута ми је пажња од стране једне персоне да у својим текстовима на моменте склизнем у елитизам. Ајде. Па кад имам посла са елитом, морам мало и ја да се правим важан. Пре бих рекао да понекад зазвучим пророчки, јер кад сам у тексту „Усијање” написао: „Кад следећи пут будете возили тур де Брисел, питајте Марту” — и за десетак дана одоше право код Марте.
Е да, а у тексту „Зид” написах:
„А где смо ту ми? Слаби, уморни и наивни народ који гледа у њих као у своје исходиште. Не знам. Можда ће се видети са врха куле... Ко успе да се успентра на врх.”
И гле чуда — заиста се успентраше. Неки чак и до самог врха. А онда се испостави да врх куле, као и метафора, није за сваког. На крају је испало да неко не зна да гласа или да није имун на корупцију. Не знам шта је горе од та два.
Наравно да од самог почетка не верујем у причу веома уског круга људи који имају јасан циљ. Њихова прича је елитистичка у правом смислу те речи. Свако ко је са нама је паметан, освешћен и бла-бла трућ, а за остале је она четворословна етикета. То је, ваљда, та демократија у најави.
Да ли ми уопште можемо да сменимо власт, одавно се питам. Без подршке споља сваки труд је узалудан. А кад стигне подршка споља, сваки труд је непотребан. И тако се само продужава агонија под покровитељством Запада. Етикетирање људи који имају шта да кажу на ту тему, само зато што вам замерају на начину борбе, јесте самодеструктивно. На крају крајева, сви имамо право на своје мишљење, макар оно било и погрешно. Ако грешим и ако ви преузмете власт без преузимања обавеза од иностраних тутора, ја ћу вам се извинити, и то насред Трга слободе, на мегафон.
Али, тешко да је тако нешто догодљиво. Јер циљ и јесте да се једног дана промена власти не осети. Само сјашу једни да узјашу други. Будући мезимци западних пропагандиста, фотељаши ушушкани у доњим отворима светских и европских лидера.
Ево једно једноставно питање: Ако се овај порозни студентски покрет ипак поцепа, што се лако може десити, можда кандидат власти буде неко кога сте ви хтели да истурите на врх листе. За једног од њих то не би био први пут.
Да ли би та личност добила од вас етикету „ћаци” или би и даље била истакнути интелектуалац?
Мислим да знам одговор мега пленума.
Један потез може да те квалификује или да те дисквалификује.
Ту је главни проблем.
Певаљка је на крају журке промуклим гласом ускликнула: „Студенти побеђују! Живели!”
Тешко нама!
Наредна објава у уторак 09.06.2026.
Коментари
Постави коментар