РОБОТИ ОД КРВИ И МЕСА

Како си могао? Спрдаш се са младошћу Србије. Ако неко њаче, онда си то ти. Ето, то вам је скраћена верзија реакције пренеражене персоне, која је само једна у мору оних који ништа друго и не раде, само се ишчуђавају јавним иступима других. То су они који ван хора не наступају, соло им је строго забрањен. Сви морају да звуче као један и ако нико није нестао. Неки су такође лишени осећаја за хумор, сатиру, иронију, и смеју се само на сахранама док их неко не опомене да је то непримерено. Наведено жанровски већ прелази у трагедију.

Не видим никакав проблем са термином „њаче“ који је употребљен искључиво у метафоричком смислу. Међутим, нисам сигуран колико њих би одбило наредбу неког мегафонџије да њачу из свег гласа, као вид хомогенизовања индивидуалне свести. Тиме се шаље јасна порука: „Постојим али сам тренутно на протестним подешавањима“. Колико знам, на хиљаде људи симулирају лајање пса, алудирајући тиме на иницијале оца нације: АВ, АВ, АВ... Не видим у чему је разлика ако се промене нијансе, а принцип остане исти. Не знам шта тачно треба да ми се деси, а што већ није, да бих по нечијој наредби у хору имитирао пса. Ја јесам кера, да се разумемо, али не лајем по наредби — већ за свој ћеф..

Млади нека скакућу и кевћу ако желе, то им иде у рок службе. Али кад видим моје исписнике или старије како скакућу да би доказали не знам коме како нису ћаци, питам се да ли је са мном све у реду. Ма јок, ја сам тај који није како треба према суду већине, ове интелектуалне. Слика у којој се људи колективно трансформишу у лутке заиста изгледа застрашујуће. До које мере мораш бити испран да са тебе сиђе и последњи слој људског достојанства, а да тога можда ниси ни свестан.

Пре неколико месеци сам пролазио кроз један протестни скуп који се одржавао недалеко од улице у којој станујем. Видео сам комшију, или типа који је само личио на њега, како из свег гласа емитује звуке: АВ, АВ, АВ, АВ... Кад ме је видео, на тренутак се утишао, ваљда му би непријатно што је у својој педесетој години пролајао, а онда је ипак наставио истим темпом. Па наравно, сетио се да је све то у служби општег интереса и да он својим лавежом само позива на буђење разума и борбу за слободне институције.

Није прошло ни пола сата, стајао сам са једном комшиницом у хаустору наше зграде, кад ето ти њега. Био је скроз исти као и увек, потпуно човеколик, поново трансформисан из лајавца у мени сасвим препознатљиву особу из мог комшилука. Прилази, смирено изговара: „Добро вече“, и пролази крај нас.

Запитао сам се колико је човеку потребно да се трансформише из хомосапијенса у било коју животињу, да потпуно промени израз лица, поглед. Да се из сталожене особе претвори у некога ко би по нечијем наређењу можда и насрнуо на првог комшију или га чак ујео, ко зна. Где је та преломна тачка у којој се особа предаје другима да уместо ње управљају њеним поступцима. Како се тачно осећају они код којих је пала и последња линија одбране њихове индивидуалности. Да ли су то трансформације у којима заправо не говоре они као појединци, већ психологија масе.

Е мој ти.

Видим да су многи пренеражени најављеном производњом робота у Србији. Једно од главних питања је чији ће софтвери бити у њих инсталирани. Преведено на аналогни језик — чија ће крв тећи у њиховим жицама. Чије ће интересе гледати кад сиђу са производне траке. Да ли ће нам обезбеђивати нова радна места.

Не знам шта да кажем.

Мишљења сам да се ти роботи, нажалост, неће много разликовати од људи који су одавно пристали да постану роботи. Да свет око себе посматрају из програмиране перспективе, да лају кад им се каже и да не њачу док им се не каже.

Можда роботи добију и право гласа.

Па чији софтвер — тога и власт.

Као што је и сада.

Наредна објава у петак 05.06.2026.

Претходни Почетна Наредни

Пратите ме на Facebook-у Пратите ме на Instagram-у