КО НЕ ЊАЧЕ ТАЈ ЈЕ ЋАЦИ
НАПОМЕНА: Стрпљен, спашен.
Шта како смем? Може ми се. Пази, ја се гадим сваке власти, а ове поготово, чији поједини опскурни представници своје грађане називају фашистима, терористима, усташама итд., што они свакако нису. Али да су се многи од њих изгубили на релацији између својих очекивања и онога што је могуће, то стоји.
Чим је наводно непознати аутор наденуо половини Србије четворословну етикету, одмах сам знао да ће ово чудо потрајати. Када се нека екипа окупи око четири слова, прво што помислим је да ли зна остала. Не шалим се, можда и зна, али их не користи на прави начин, што даје исти резултат. Јер, слова се могу користити за конзумирање пропагандног садржаја или за нешто паметније. Углавном је то ово прво. Разлог је што већина тако ради, а и лакше је, брате.
Знам ја шта је младост и револуционарни занос, ти ћеш ме баш и учити. То пристаје неким годинама у којима са лакоћом можеш да скачеш а да при том не изгледаш инфантилно. Али у неким годинама ти то ипак не пристаје, колико год био у форми. Журка, лака забава и револуционарни занос иду уз опште добро к'о дупе и милиброт. То се углавном сведе на ирационалне потезе чија је основна сврха испуштање незадовољства. По мени је боља варијанта перо, јер папир трпи све. Ако ти то не иде, онда џак за ударање — и он трпи све.
Немој бити љут на мене, ја само говорим оно што заиста мислим, за разлику од тебе. Такав сам увек био и зато сам као вук самотњак. И веруј ми, не нервирам те ја, ти сам себе нервираш. Ниси спреман на јебеној слави да кажеш своје мишљење, а како би га изнео на мегафон? Ниси ти лош, таман посла, само се плашиш одбацивања већине. Али оно што желим да ти кажем јесте да, кад одеш следећи пут на неки од бесмислених протеста, обратиш пажњу на људе око себе. Ту мислим на оне у првим редовима, око саме бине и на њој. Слушај ме — они што не скачу на ваш позив нису ћаци, већ будући функционери. А многи од продаваца магле чак и не долазе на протесте, а и зашто би. Они знају да се власт не смењује, већ се само праве измене као у спорту. Тако да су решили да стрпљиво сачекају свој ред.
Искрено ми је жао што је било толико народа на кружном току. То је само показатељ да моја генерација ни за јоту није напредовала у последњих четврт века. Многи од њих ми веле да су свесни свега, да се слажу са мном, али да не могу да остану кући, јер се, ваљда, плаше какву поруку ће тиме послати својој деци и младости Србије генерално. У томе и јесте проблем. Порука коју протестна маса шаље је да је власт крива за криминал, корупцију, стање у здравству, образовању, култури... те да је основни предуслов за напредак у наведеним ресорима промена власти. Добар део вас зна да то није тачно.
Ево, полазим од себе. Колико пута сам рекао да неки посао крећем од понедељка. Верујем и многи од вас. То одлагање са радом на себи нас и изводи на улице — то је незадовољство собом, а не овом или било којом влашћу. Странке и њихови лидери су само извођачи радова, а наши животи зависе од нас самих. Нема тог закона којим се може прописати лепо понашање, здрава комуникација у породици и ван ње, коректан однос према комшијама, култура у саобраћају...
Наше образовање и култура превасходно зависе од нас самих. Дакле, ако решимо да цео живот учимо и радимо на себи, ствари ће се кретати у добром правцу. Међутим, порука са разних митинга је да нас неко, ваљда, приморава да прихватамо правила игре која нам се не свиђају. Као да морамо да дајемо или примамо мито, да не учимо, да не читамо књиге, да не гледамо добре филмове, да не идемо у позоришта и музеје, јер се наводно у данашњем свету промовишу криминал и бахатост. Могуће је, али зависи у којим круговима. Општа крвна слика нашег друштва, а и света у целини, може се поправити једино ако сви ми као појединци променимо себе набоље, а не само пуком променом власти. Морамо бити свесни да овај свет ипак воде људи који су свима нама у много чему слични, свидело нам се то или не. А измене на водећим функцијама врше се тако што се одабере неко сличан његовом претходнику и тај наставља да води рају ка новим таласима незадовољства.
Од почетка сам се културно обраћао свима који су очували свој револуционарни дух, то чиним и сада. Ако искључимо хумор, иронију, гротеску, сатиру и остале књижевне приступе који се у мојим текстовима преплићу, мислим да ствари држим под контролом. Али има људи који ме веома лако осуђују јер нисам на правој страни. А када им кажем да нисам ни на једној страни, они то не разумеју. Тако да не вреди да објашњавам.
У сваком случају, о мојим појединачним иступима против ове власти сведочиће многи ако ми једног дана ови што данас скакућу, а многи од њих су до скоро гласали за ову власт, буду судили. То су људи који тачно знају кад се треба престројити у праву траку. Такви после најправедније суде свима.
Нисам разочаран, песимистичан, дефетистички настројен, само сам прихватио да су револуције ствар договора који се постиже негде далеко. Овде су само извођачи радова. Што је најгоре, то се више и не крије, ни у свету ни код нас.
Код таквог стања ствари питам се ко су људи који су и даље спремни да улажу себе у нешто што ће се свакако десити и без њих. Одржавање личне кондиције може да се постигне и шетњом ван чопора. А неговање револуционарног потенцијала може се подвести под неки вид дресуре која се спроводи како у свету, тако и код нас.
Ако мене лично питате да ли бих волео да се власт промени, не знам шта бих вам тачно одговорио. У начелу јесам за промене јер сам по дифолту против сваке власти. Међутим, прича о честим сменама власти као претпоставци за јачање демократије и слободних институција делује ми као прича неког лајфкоуча, од које он зарађује велику лову дробећи о општим местима, а ти остајеш заробљен у својим ограничавајућим факторима.
Е управо зато се смишљају кратке и лако памтљиве пароле као магични код окупљања и препознавања, како би се изгубљени у времену и простору препознали. То је шифра коју вук изговара пред вратима док три прасета у кући умиру од страха и не знају да ли да му отворе. Ово није борба за смену власти, већ за опстанак контролисаног система. То се јасно види из механизама којима се служе и једни и други — из исте су кухиње. Мене брине што циљ и даље оправдава средства.
„Али ако не будем са њима, мене ће етикетирати“, рече ми један другар који ради у групној канцеларији.
„Ја нећу да будем ћаци.“
„Ти скачи, брате.“
То ти је сасвим довољно.
Наредна објава у уторак 02.06.2026.
Коментари
Постави коментар