ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ
Завршен је још један од скупова опште народне борбе против ненародног режима у Србији. Пази кад сам сигуран да део њих још увек на Гугл мапи тражи одговарајући излаз из београдске вреве ка својим вукојебинама, док се сасвим сигурно неколицина њих још увек врти у унутрашњој траци на Славији, која са слашћу гута све колективно слуђене пуне авантуристичког духа.
Шта да кажем... Они не користе Гугл мапу, јер их на те отужне скупове довозе аутопревозници и приносе као жртве овој олигархији. Мислим да је то нешто чему се не треба ругати, то је за жаљење. Знам да међу њима има и добровољаца, додуше, веома мали број. То се види у погледима који као да траже излаз из тунела — светло које би наговестило да је позитиван исход могућ. Али не за народ и државу, него за њих као приведене.
Не знам како то овом делу „грађанске“ Србије није јасно. Разлика између ћаци некултуре и антићаци културе не постоји — како у друштвено-политичком, тако ни у културолошком смислу. Јер, ова „грађанска“ Србија саму себе приводи интересима сада све видљивијих појединаца и њихових договора. Организује се углавном о свом трошку и не пита колико кошта да се ова однарођена власт смени, што је скроз ок. Али такође се не пита ни шта ће после бити. Да ли је то пут ка успостављању новог система вредности? Су чим питам ја вас? То је први корак, веле они, прво да спакујемо власт, а онда ћемо о свему да разговарамо у демократској атмосфери. Мени се чини да је то последњи корак на том путу безнађа.
Кад сам кренуо да пишем и бабрам по политичком талогу, циљ ми је, између осталог, био да се „нађем“ са слободним људима, не са онима који мисле као ја, него са онима који мисле. Међутим, константно се сударам са коментарима и порукама које као да су писане у уредничким канцеларијама мејнстрим медија. Има и слободних мисли, не кажем, али не више од 5%.
Сви те нешто тапшу по рамену и ћуте. Као да чекају ко ће победити у овој намештеној утакмици да му се придруже. Јер, они што ћуте углавном прилазе победницима, они који су гласни у својим опредељењима чекају да се прашина слегне како би се и они инфилтрирали међу оне који одлучују. А мени ће и једни и други рећи да сам у праву, али онако, тихо, да не чује ђаво.
Не би ми то била сатисфакција, јер не мислим да сам у праву, то сам већ рекао онолико пута. Нити се надам колективној слободи коју громогласно промовишу заробљени умови. Када би ослободили сопствене мисли, схватили би да су заробљени. Али ок, најлакше је ставити мејнстрим налепницу на свој профил и остати марионета у позоришту лутака.
Опет твоје дигресије, вели ми супруга. Зашто да не? Најлепше су дигресије, јер оне доказују да човек има шта да каже и ван задате теме, а потврђују и лепршавост и слободу ума.
Дакле...
Грађане окупљене око студентске приче видим као групу одавно поражених и изгубљених људи који сопствени спас траже тамо где га неће наћи. Њихову подложност манипулацији користе озбиљни политички махери да уз помоћ општенародног незадовољства дођу до привилегија. Чим обаве тај посао, попишаће се по свима који су им у томе помогли. Али нека, што би рекли фанови мејнстрим медија: само да ови оду. Да, али ми остајемо све удаљенији једни од других.
Ето. Групице отписаних се враћају са Славије у буџаке својих живота, и овога пута без плена. Од раније имају најаву о постојању могућности да ће неки од избора можда бити расписани пре законског рока. Све је врло одређено, колико видим, али таква су правила игре ових са европских дворова чијим се демократијама ми толико дивимо. То ти је као динар у пробушеном џепу — ем ништа не вреди, ем ће ти свакако испасти успут.
То семе раздора којим се потхрањују унутрашњи сукоби широм света сеје се и по нашим пољима. Свугде се добро прима, али код нас некако баш цвета. Ваљда му одговара ова балканска атмосфера на ивици конфликта.
Али шта да се ради... Кад се глобална политика спусти на локални ниво, то изгледа као најновији порше паркиран у свињцу. Сви се додворавају великима да би прешли на следећи ниво. А велики једном руком милују апсолутисту, а другом му измичу столицу — док народ дува у вувузеле.
Неки од ЕУ великодостојника поручили су следеће, парафразирам: „Док се систем у Србији не демонтира, ништа од демократије и нашег чланства у ЕУ.“
Шијо ми га Ђура.
Недеља, 24.05.2026. године, поподне, локална биртија потпуно празна. Улазим унутра, а локални блокадер се обраћа непостојећем лику иза мене: „Мисирац, допусти господину блогеру да објасни своје текстове.“
Као из топа бацам реплику:
„Јел то штос из Минхена?“
„Не, из Брисела“, спушта ми локални блокадер.
Здрав хумор.
То је оно што нам свима недостаје.
Наредна објава у петак 29.05.2026.
Коментари
Постави коментар