„ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!”
Док се део Србије креће једносмерном улицом ка Славији и 23. мају, други део пар дана касније планира још бесмисленији вишедневни камп на улицама наше престонице џумбуса. У таквој атмосфери мене неки читаоци сумњиче за ширење дефетизма и антиреволуционарног расположења. Лудило је одврнуто на максимум.
После десетак дана поново се нађох на седници козачке скупштине у локалној биртији. Улази један тип усред заседања и вели: „Напали наше.” Један од истакнутијих представника локалних козака пита: „Где?” Овај одговара: „Код моста.” Та дубара да су неки дилбери покушали да скину транспарент ове набрекле власти ми је стигла преко неког портала, уредно и на време. Тако да ме вест није изненадила. Међутим...
Тај весник бајате информације поручио је да ће се они, као новосадски револуционари, убудуће морати боље организовати — јер Србија више не може трпети овог зулума. Иначе, тип је помало архаичан и рекао бих да покушава да се убаци у улогу коџе Милоша. Није му то први пут да најављује устанак, али му, за разлику од Коџиног, сваки пропада. Разлог је једноставан, Коџа је увек био на челу колоне, и кад се ратовало и кад се преговарало. А овај хушка и организује. Али му ни то, очигледно, не иде од руке.
Далеко од тога да пребацујем млађим генерацијама недостатак храбрости. Има ту много сјајних изданака који би доста тога могли када не би пристајали да их предводе којекакве самозване војводе. Али ок, младост уз бунтовништво носи и неискуство које узрокује наивност. Зато је младост и лепа. Јер верује и нада се свим срцем.
Али и младих има разних, као што видимо. Има оних „даровитијих” који од старта схватају где су реалне могућности — једном руком се држе за вувузелу а другом за фотељу. Снове остављају онима који кроз њих живе, а они наше наде уграђују у већ постојећи систем, у намери да остваре сопствене амбиције. Такви своје дојучерашње саборце лако оставе у њиховим животним развалинама изневерених очекивања. Али се, упркос томе, увек нађе довољан број слуђених који не одустају од борбе за опште добро — који, на крају крајева, и јесу само бројеви. Залећу се у зид пуним трком и питају се зашто су им главе крваве, а зид никако да падне. Слуђени сопственим лавиринтом жеља излазе на улице и вувузелама доприносе колективној борби за слободу — само што ја никако не могу да схватим како. Очигледно ми недостаје револуционарног заноса, остаде у фиоци „Жал за младост”.
Прикривање суштине спољашњим изгледом доводи до апсурда у којем се свет налази, па и ми као део њега. Суштински проблеми су иза тих фасада на чије се кречење одвајкада позива. Неспособност да решимо проблеме за које смо као појединци надлежни нас и изводи на улице, фрустриране и бесне. То лично незадовољство претаче се у колективни резервоар бунта у којем се мућкају лажне наде. Чувари општег интереса управо те неконтролисане фрустрације користе као средство за манипулацију. Само кресну шибицу и вест је ту.
Нема нам друге него да гледамо како нам, по ко зна који пут, прекречавају умове.
А сивило увек непогрешиво пробије кроз фасаду док се креч ваљано и не осуши.
И опет ће.
То је закон јачег.
Изгледа да нисам једини.
И ви џаба кречите.
Али тога нисте свесни.
Наредна објава у петак 22.05.2026.
Коментари
Постави коментар