ПОДРШКА БЕЗ ДРШКЕ

НАПОМЕНА: Није пријатно али је очигледно потребно— како вели моја супруга.

Стекао сам утисак, након прошле колумне, да само онај ко је журио на велику нужду није стао у ред да ме пљуцне због мог антиреволуционарног расположења. Ипак, не бих писао овај текст да од једне анонимне персоне нисам упитан: „Ко су људи који данас не подржавају студенте? Да ли су то уопште људи?” Овакви коментари одзвањаће још дуго као прдежи из чабра — до вечности и натраг. 

Појам „млади” је веома широк и многи желе сопствене године да прошверцују преко те све мање видљиве границе. За мене су млади они који имају до тридесет година, рецимо. Међутим, то што је неко млад не значи аутоматски да треба да добије бланко подршку већине, какво је данас опште друштвено сматрање. Они од мене евентуално могу имати пуно разумевање, јер је њихово делање у складу са њиховим годинама. А њихов раскорак са реалношћу као саливен стоји њиховој незрелости и аполитичности. Може им се. Ја сам био исти пре двадесетак година, ако не и гори.

Међутим, откако сам превалио три банке, а то беше сад већ давно, еуфорију и празан оптимизам оставих за собом у једној фиоци коју из милоште назвах „Жал за младост”. Мене мораш лично да зовеш да бих те подржао, ако ми објасниш пре тога за шта тачно тражиш подршку. Али да анонимно звиждим из неартикулисане масе својим неоствареним сновима с почетка 2000-тих година — никако не могу. То би се косило са путем који сам после 5. октобра 2000. године прегазио.
Излизане пароле су само љуштура иза које остаје погодно тло за празна обећања, која су вазда лудом радовања. Уместо програма, сад се састављају листе жеља које је немогуће реализовати.

Подршка таквим жељама углавном стиже од слуђених и забринутих родитеља који, по службеној дужности, у свему подржавају своју децу. Мишљења сам да деци не треба увек да се пружа подршка, али свакако са њима треба да се разговара аргументовано. Они су паметнији од нас и верујем да би им квалитетан разговор био од велике користи.

Сигуран сам да ће се сутра део њих смејати вашој подршци. Надам се — већи део, јер ће то значити да је макар у нашем друштву направљен дисконтинуитет у односу на досадашњу праксу. Ту првенствено мислим на подгревање лажних нада из прошлости, које, осим што представљају зов повратка у младост, немају никакво утемељење у реалности. Јер, људи кад зађу у неке године, увек некако воле све што воле млади.

Постоје озбиљне статистике према којима се великим бројем људи може лако манипулисати, чак 80%. То је страх од одбацивања због којег мозак реагује на социјалну изолацију слично као на физички бол. Људи се крећу линијом мањег отпора, не испитују информације, него следе пароле лидера или неке групе. То је неупоредиво лакше него преиспитивати сваку информацију.

Искрено се надам да нове генерације неће остати на нивоу појединих незрелих професора, полуинтелектуалаца и осталих емотивно недовршених људи који живе своју другу младост, а неки и трећу. Верујем да ће добар део њих ипак досегнути више нивое самоспознаје и да њихов интелект неће дозволити да вечно остану конститутивни елемент будућих политичких игара. То је једини начин да се избегне понављање грешака. У супротном ће остати на стази која ће их водити кроз исте ситуације — увек као да им је први пут.

Студенти побеђују?
Не.
Студенти никада не могу победити.
Само могу бити у праву, како Тито рече те давне ’68. године.
А шта после би?
Једно велико ништа.
Исто важи и за овоземаљску правду.
Ни она не може победити.
То би се косило са правилима игре.

Востани Сербије. 
 

Наредна објава у уторак 19.05.2026.

Претходни Почетна Наредни

Пратите ме на Facebook-у Пратите ме на Instagram-у