КАШИЧИЦЕ ПРОПАСТИ
После неколико слободних тема, ето мене са још једном ангажованом колумном. Није да су ми недостајале политичке теме, јер мој живот свакако не чине ове глупости које нас окружују. Мада волим да се ругам људској површности, онако, из далека.
Хтео или не хтео, зачас те увуку у машину. Довољно је само да сретнеш неког кога ниси дуго видео и да ти напуни главу питањима на која нико на свету не може да одговори.
И што би рекао коџа Милош: „Ево мене, ето вас...” – довршите сами. Ко зна, наравно. Ко не зна, нека не дира ништа.
Седео сам јуче у локалној биртији, где сам чуо занимљиве полуинформације. Веровали или не, у нашој локалној козачкој скутпшини већ знају ко ће бити на којој функцији после наредних избора. Један од њих наводно познаје неког локалног блокадера са џипом, који му саопштава те дубаре које овај проноси даље по чаршији. То су вести из кулоара независних телевизија које одабрани интелектуалци шаљу као ветрове у прајм тајму. Вероватно ће све информације и идеје прохујати са вихором, чије год време после избора да дође.
Револуционарне идеје и приче погубне су и за саме револуционаре, али они то у свом заносу последњи сазнају. Стара је то прича у којој су добри међу нама, а остале треба почистити или преумити. Револуционарне идеје једу знање и избацују га кроз свој дигестивни тракт као штетну материју. Јер, знање највише смета управо револуционарима, тако је вазда било. Њима не треба мишљење оних који се у нешто разумеју, јер партија зна све. Њима не треба здраво друштво, већ друштво прочишћено од неистомишљеника. Да, нешто слично смо већ прошли средином прошлог века. Али зашто онда тежимо новој револуцији, по ко зна који пут? Коме то треба? Касирки из моје локалне продавнице сигурно не.
Чуо сам неколико интелектуалаца, који узгред нису правници, који говоре да је све у вези пада надстрешнице у Новом Саду мање-више јасно. Само се питам да ли ће тужилаштво и суд, као поступајући органи у том поступку, бити изузети ако имагинарну листу овоземаљских светаца инсталирају на власт. Па нека пресуди партија. А после пола века ће се неко други бавити неким будућим рехабилитацијама и реституцијама. Неће нам бити сефте.
Ти колективни вешци упорно подстичу на јачање индивидуализма кроз приступање појединаца у торове. За њих је одраз индивидуалности када ти неко да страначку налепницу коју ћеш ти, онако индивидуално освешћен, залепити на клозетску даску институције у којој радиш и у којој се с времена на време празниш. Занимљив поглед на јачање индивидуалне свести, онако баш професорски. Ја бих, овако индивидуално неосвешћен, имао пар питања за тог који би покушао да ми ували страначке налепнице, после којих би он исте залепио себи преко уста.
По мени, индивидуалци ходе ван торова. Они слушају, гледају и сами перципирају информације. Такви прежвакане приче одбацују и траже објашњења која се са мегафона не могу добити.
Некоме треба све ово и то је више него очигледно. Оно што мене брине јесте чињеница што разне струке пристају на те игре, једнако на оба политичка спектра. Стварају вештачку атмосферу лажних и правих стручњака, а све у функцији даљег продубљивања подела у друштву. Заправо су и једни и други у служби трећих.
Трећих? На кога мислим?
На оног због којег до данас нисмо скроз пропали.
Већ нам се сопствена пропаст сервира на кашичице.
На оног коме требамо овако слаби и подељени.
Наредна објава у петак 15.05.2026.
Коментари
Постави коментар