ФОТОФИНИШ
На основи бројних утисака из утиска стекох утисак да бих требало да изнесем пар утисака.
Корупција се никада не чупа из корена; њене бујне гране се само поткраћују како би тај корупционашки врт прихватљиво изгледао. Како би раји могао да се објасни.
Такође, прича да је 25. октобар историјски датум после којег ће бити јасно у ком правцу ће Србија даље гузељати више је него смешна. Управо такве изјаве, које стижу са обе стране, потврђују ми да је моја одлука да у свему томе не учествујем заправо једина рационална. Наравно, из мог угла.
Што се тиче обраћања СНС бирачима који су уцењени, уз поруку да им длака с главе неће фалити ако на изборима заокруже број три, морам да кажем да је исто прилично закаснело. Јер, није се стекао утисак да људи који подржавају студентску листу желе са осталим суграђанима нешто да мењају, већ напротив. Стекао се утисак да се остатак оних другачијих или уцењених у својим социјалним проблемима жели преваспитати. Нисам пронашао још ниједног саговорника који ме може уверити у супротно, а било их је и-ха-хај. Ма јок, и они су свесни на чему почива читава та бледа и непоткрепљена антиприча, али не желе да противрече распомамљеној већини која их окружује.
Е да.
Питање за реваншистички настројене подржаваоце студентске листе:
Да ли још увек памтите ко је ћутао?
Мени је драго што нисам ћутао и што сам вам рекао све што сам имао пре него што сте најавили сопствену победу.
А све што сам рекао остаће записано.
Дакле, мене не морате да памтите, сам ћу се јавити.
Новим текстом после избора.
Не знам да ли ће незванични позив СНС бирачима са независног екрана уродити плодом, али се питам нешто друго. Ко су људи који би, после пар година етикетирања, која долазе са обе стране подједнако, да будем потпуно јасан, пар дана пред изборе променили свог фаворита и заокружили оног другог? Онај ко пристаје на уцену углавном је онај кога су бројне животне невоље приморале на тако нешто. Слажем се да таквима треба помоћи. Међутим, није то велики број људи. Шта ћете са онима који верују Вучићу? С њима треба да разговарате.
А зашто нисам оћутао ништа тој фамозној листи без студената?
Па једноставно.
Чим чујем да нешто морам да подржим како не бих био етикетиран, ја од тог зла побегнем као ђаво од крста.
Зар то не раде Вучић и СНС откад су дошли на власт? Ми смо Србија, свако ко није са нама је против Србије.
Ћаци, усташе, издајници...
Размишљао сам да оснујем ГГ која би се на неким наредним изборима залагала да се смањи број страдалих у саобраћају. Свако ко ме не подржи добија етикету преко носа да је за повећање страдалих у саобраћају. Ето. Глупо, ал' ће да шљака.
Идемо даље.
Пре пар година сам се скинуо са свог бирачког права и решио да више не гласам. А пошто видим да су свима уста пуна Устава, е, то је онда моје уставно право да не искористим своје уставно право.
А шта с тим?
Ништа.
Мој крајње добронамеран савет онима који су још зависни од свог бирачког права јесте да смање сопствена очекивања. Јер, не прелама се наша историја тог 25. октобра. Биће укрштања разних интереса, али то је неминовност. У том галиматијасу би требало покушати избећи подвале разних интересних групација и немире оставити другима, а нама нека остане мир.
Ето.
Сад би требало да пожелим свима да остваре оно што су зацртали. Али како то да учиним?! Па не могу и СНС и студентска листа да победе, а сви остали да дохвате цензус. Оно што примећујем јесте да је већина гласача, који су сопствени излазак на предстојеће изборе обећали својим фаворитима, цео живот провела поред себе уместо са собом. То је заправо и једини разлог због којег свака шуша може да им сасвим обичан дан претвори у дан одлуке.
И шта сад?
Пар сати пре изборне тишине, а резултат се мање-више зна. Ако је судити по проценама штабова две водеће листе, обе ће победити. Ако студенти којим случајем изгубе, то ће бити, како сами веле, искључиво због изборних марифетлука владајуће касте. А власт најављује честитке ако, којим случајем, изгубе изборе. Можда зато што мисле да не постоји ни теоретска шанса да изгубе од студената пленумаша.
Док сам труковао овај коминике стигла ми је нотификација једног независног портала: „Србијо, не брини, има ко да те води.“ Беше то порука са још једног „студентског“ похода у бесмисао.
Ја бих ту заумну поруку мало изменио како би добила потпуни смисао: „Србијо, не брини, има ко да те вуче за нос.“
Има, без бриге. Стоје у непрегледном реду. Србијо, спреми нос.
Шта? Већ је спреман? Онда је ОК.
Дакле, не знам чији ће коњ први утрчати у циљ; може бити да ће се успорени снимак завршнице прегледати и неколико дана по завршетку трке. Мада, чији год да победи, коњ остаје коњ.
Овај текст би ваљало, у духу наденутог наслова, завршити цитатом Мирослава Мике Антића, који је једном приликом испричао следеће:
„Увек кад се играмо, мени кажу: бићеш коњ, и ја — шта ћу: морам.
И још неки буду коњи, а остали седну нам на леђа, па се тако тркамо.
Ми, који смо коњи, док идемо до циља, у коње се претворимо, мајке ми.
И очи нам коњске.
И срце нам коњско.
И памет нам коњска.
И могу вам рећи:
Кад си коњ, уопште ти није важно да будеш баш први. То је увек важно само оном што те јаше.“
Наредна објава у четвртак 29.10.2026.
Коментари
Постави коментар